СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН

Упокојио се Митрополит Валентин

2012-01-23T23:51:00.000+01:00

Блаженопочивши митрополит Валентин Првојерарх Руске Православне Аутономне Цркве. Са његове десне стране Владика Теодор - његов заменик, а са леве катакомбни епископ Владика Серафим

16. јануара лета Господњег 2012. упокојио се у Господу у својој 73години живота Првојерарх Руске Православне Аутономне Цркве (Сајт РПАЦ) Валентин МитрополитСуздаљски и Владимирски. Руска ПАЦ уз Руску ИПЦ је једна од највећихистински православних цркава рускетрадиције. Сахрана покојног Митрополита одржана је 22. јанура у крипти њимесаграђеног храма Светих Новомученика и Исповедника Руских у граду Суздаљу.Службу опела је предводио по чину најстарији архијереј РАПЦ Архиепископ Отрадњенскии Севернокавкаски Теодор иначе заменик покојног митрополита. АрхиепископаТеодора су својевремено 1994. заједно рукоположили Архиепископ Лазар (Журбенко)и епископ Валентин. Уз Архиепископа Теодора у опелу су узели учешће и остали архијереји РПАЦ епископПавловски управљајући парохијама РПАЦ у САД и Канади владика Андреј,Архиепископ Оренбурски и Кургански Тимотеј, епископ Сибирски Трофим, АрмавирскиМарко, Суходолски Јаков, Тулски иБрјански Иринарх и Сухумски и Абхазки Серафим уз саслуживање више од 30 свештенослужитељаи четири ђакона. Сахрани је присуствовало око 300 верника.

Послеупокојења и сахране блаженопочившег митрополита Валентина већ се почела помињати могућност сједињења два најкрупнија истински православна Синода: Руске ИПЦпод председавањем Архиепископа Омског и Сибирског Тихона и Руске ПАЦ подпредседавањем Архиепископа Отрадњенског и Севернокавкаског Теодора.

ЊеговоПреосвештенство епископ Српске ИПЦ, владика Ресавско-шумадијски Акакије упутиоје јерарсима, клиру и верном народу РПАЦ његово искрено саучешће поводом упокојењањиховог Првојерарха, митрополта Валентина.
Вечнаяпамять Владыке митрополиту Валентину!

Јубилеј часописа "РЕВНИТЕЉ" - претече нашег блога СрбинИП

2012-01-13T00:39:00.000+01:00

РЕВНИТЕЉ

православногблагочешћа

Петнаестгодина од изласка првог броја

Ујануару 2012. године навршава се тачно 15 година од изласка првог РЕВНИТЕЉА –Листа истинитих православних хришћана Србије. Издавач првог броја овоглегендарног катакомбног часописа била је Келија Светог Јована Шангајског наФрушкој Гори, која је убрзо потом променила назив у Келија Светих равноапостолнихМетодија и Кирила, учитеља словенских.

РЕВНИТЕЉје излазио као самиздат у форми фанзина – ручно израђене публикације која се одобичних часописа разликује по томе што је не уређују професионални новинари,што њени уредници све раде сами, што нема спонзоре и рекламе, што се умножаванајчешће фотокопирањем (у Совјетском Савезу, где је КГБ контролисао све машинеза фотокопирање, самиздат је умножаван прекуцавањем на писаћој машини). Фанзини суправљени тако што су делови текста куцани на писаћој машини, затим исецани,лепљени и фотокопирани.

Уоснови тако је рађен и РЕВНИТЕЉ, с тим да је писаћу машину заменио компјутер(стари, гломазни, са процесором 486 и касније пентиум). И овај лист је следиоопшту филозофију самиздата и фанзина према којој се читаоци позивају да и самидопринесу ширењу идеја за које се публикација залаже на тај начин што ће јеумножавати и даље дистрибуирати. Оно што је представљало специфичност дизајнаРЕВНИТЕЉА биле су илустрације које је посебно за овај часопис цртао његовуредник јеромонах Акакије, укључујући чак и неколико насловних страна.

Међунајпознатије и најутицајније православне фанзине, поред РЕВНИТЕЉА, спадасвакако још и "Умрети за свет" (енгл. Death to the World)који су у манастиру Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија) године 1994.покренули монаси Руске Заграничне Цркве Јован и Андреј, иначе бивши панкери.Између 1994. и 1998. године у Америци је изашло укупно 12 бројева овог часописа.Сматра се да је након објављивања рекламе за фанзин Death to the Worldу рок часопису Maxim уоптицају било чак око 50.000 фотокопираних примерака овог фанзина.

УСовјетском Савезу су међутим православни хришћани самиздат понекад плаћалиглавом. Тако јена пример свету новомученицу Лидију, исповедницу Руске катакомбне Цркве изУфе, ГПУоткрио баш по катакомбном замиздат издању куцаном на писаћој машини.Новомученица Лидија откривена је тако што је слово "к" на њенојписаћој машини било мало окрњено.ГПУ је њеним хапшењем (1928) схватио да се дочепао кључа за откривање читавеКатакомбне Цркве. НовомученицаЛидија је стравично мучена како би издала свештенослужитеље и вернике члановеКатакомбне Цркве,али је она одбијала да каже било шта. После дуге итешке тортуре верна слушкиња Божија јепогубљена. Године 1981. Руска Загранична Црква је свету новомученицу Лидију прибројала сабору светих новомученика руских катакомби. ИјеромонахАкакијеје прогањан због издавања катакомбног часописаРЕВНИТЕЉ. Уобразложењу пресуде коначног искључења из црквене заједнице Црвеног судаЕпархије бачке у Новом Саду 1999. године, којим је председаваоепископ бачки Иринеј,наводи се следеће:"Доказио кривици оптуженог се заснивају на основу часописа РЕВНИТЕЉ у којем је клеветао иниподаштавао црквену јерархију".

РЕВНИТЕЉје имао четрдесетак страница А5 формата. Иницијални тираж био му је 100примерака, а затим би се доштампавао по потреби. Такође, сами читаоци су гадаље умножавали и дистрибуирали, па се не може са сигурношћу рећи колики јеконачно тираж постизао, али се може претпоставити да је просечан број РЕВНИТЕЉАсвакако знатно премашивао тираж од 500 примерака, а поједини бројеви суумножавани и у више од 1.000 примерака. Пошто се умножавају и данас, цифру јенемогуће поуздано утврдити, али се може претпоставити да је до сада умножено свезаједно барем 15.000 примерака. Часопис се појављивао тромесечно, а укупно јеод почетка 1997. до краја 2002. године изашло 23 броја у облику фанзина.

Такође,у септембру 1999. објављен је и један ванредни број, изазван поделом до које једошло у Србији, када је део истински православних прешао грчкимстарокалендарцима "матејевцима". Наслов овог ванредног броја био је"Кратак преглед историје Цркве ИПХ Грчке".

Последњи(за сада) објављени број РЕВНИТЕЉА није изашао у форми фанзина него каостандардни часопис, са квалитетном штампом укључујући и колор илустрације, на146 страна, у тиражу од 1.500 примерака. Његов издавач више није билафрушкогорска Келија Св. Методија и Кирила, него Свето-Тројички манастир наАвали (2006).

СадржајРЕВНИТЕЉА чинили су документи из црквене историје, житија исповедникаПравославља у XXвеку и сведочења о значајним догађајима из тог периода, дела СветихОтаца Цркве, дела савремених православних богослова и духовника (највише рускихи српских, али и грчких и бугарских). Посебно интересантна била су краткасаопштења и актуелности из живота Српске Истински Православне Цркве – овичланци и данас представљају својеврсну хронику о животу СИПЦ. Биле су ту и новостиса Свете Горе и из других помесних Истински Православних Цркава, али и извештајио неканонском деловању представника светског православља (оно што је Црквенисуд Епархије бачке подвео под "клеветање црквене јерархије", мада свиови извештаји потичу из јавних и поузданих извора, а поткрепљени су званичнимдокументима и фотографијама). РЕВНИТЕЉ је такође редовно пратио збивања унутарразличитих грчких старокалендарских фракција попут "матејеваца" или"кипријановаца".

Билоје и писама читалаца и одговора на њихове недоумице у вези са практичнимпитањима црквеног живота. У РЕВНИТЕЉУ су штампана и званична саопштења, попутоног историјског које је 2003. године издало сестринство манастира Стјеник, каои Енциклике Синода Цркве ИПХ Грчке под чијом су се привременом јурисдикцијскомвлашћу у то време налазили истински православни хришћани у Србији. Овај часописобјављивао је и више текстова који су излазили у наставцима из броја у број.Најобимнији од њих, под насловом "Писма катакомбног епископа", имаоје чак 12 наставака. У РЕВНИТЕЉУ бр. 10 изашао интервју са АрхиепископомАтинским Хризостомом II.Читаоци овог катакомбног листа могли су "из прве руке" да пратехронологију бурних збивања унутар Руске Заграничне Цркве током деведесетих годинаи да веома брзо добијају информације о томе. Примера ради, у броју 7 (1998)објављен је чланак "Постепени процес апостасије у Руској Заграничној Цркви(кратки преглед збивања у последњих десет година)". У следећем броју (8,1998) изашао је чланак под насловом "Сједињење у истини, или..." Овајчланак био је посвећен дијалогу о уједињењу који је вођен између Синода ИПХГрчке и Руске Заграничне Цркве. Ту су побројане четири тачке без којих бисједињење два Синода било неприхватљиво за ИПХ Србије. Такође, наведено је какоје јеромонах Акакије добио уверавања Архиепископа Хризостома II да досједињења неће доћи без промене у ставовима РПЦЗ. У броју 15-17 (2001) овојтеми су била посвећена два чланка: "Коначно зближење РПЦЗ са светскимправослављем" (о Сабору РПЦЗ из 2000. године) и "Писмо АрхијерејскогСабора РПЦЗ". Истински православни Срби били су разочарани развојемдогађаја унутар РПЦЗ, али ускоро су стигле i радосневести. Тако већ у броју 20-21 (2002) излази чланак "Дуго очекиванипреокрет у Руској Заграничној Цркви" посвећен оним архијерејима који суостали верни старом митрополиту Виталију и изворним идејама Руске ЗаграничнеЦркве. Коначно, број 22-23 (2003) доноси извештај о успостављању контактаизмеђу Српске Истински Православне Цркве и оног дела Руске Заграничне Црквекоји није пристао на сједињење са екуменистичким и сергијанским светскимправослављем. Поменути извештај носио је наслов: "Остварен контакт саделом РПЦЗ (Виталије)".

РЕВНИТЕЉје такође први објављивао житија и текстове неких великих православнихсветитеља и богослова двадесетог века који су у Србији дотле били непознати,попут светог Јована Румуна или старца Теодосија Каруљског. Читаоци су снестрпљењем ишчекивали нови РЕВНИТЕЉ и само они могу да кажу какву им је радости утеху доносио сваки број њиховог листа.

Упоследње време штампане медије а поготово фанзине потиснуо је интернет. Многечланке из РЕВНИТЕЉА заинтересовани сада могу да пронађу на сајту Србин ИстинскиПравославан. Данас се листови овог типа углавном издају као такозвани е-зин – фанзину електронском облику. Обично се поставља у ПДФ формату тако да читаоци могуслободно да га скину, одштампају, прочитају и даље дистрибуирају, уз услов којије важио и за папирне фанзине – да је дистрибуција непрофитна. Такође, могућеје користити и делове текста, али уз обавезно навођење извора. Мада је РЕВНИТЕЉдоживео трансформацију из фанзина у часопис стандардног облика, а потом га језаменио интернет, тј. сајт Србин Истински Православан (www.serbiantrueorthodox.org),свакако би било лепо када би се на овом сајту у ПДФ формату нашли и старибројеви првог гласила истински православних хришћана Србије, па да свако кожели може да их одштампа, прочита и даље умножава. Мали јубилеј – петнаестгодина од изласка првог броја – права је прилика за то.

Типична насловна страна "Ревнитеља", цртеж тадашњег јеромонаха Акакија -
садашњег епископа Ресавско-шумадијског

Хајдена крају још да се подсетимо на садржај свезака РЕВНИТЕЉА:

број1 (јануар-март 1997)

-Писма катакомбног епископа (1)

-Житије св. Јована Румуна

-Други Сигилион (из 1756)

-Старац Теодосије Каруљски, Стари и нови календар

-Схимонах Антоније Чернов, Руска Катакомбна Црква

број2 (април-јун 1997)

-Александар Каломирос, Барка

-Писма катакомбног епископа (2)

-Монахиње-исповеднице

-Лажни савез

-Православни пазите!

-Проповед старца Анатолија Оптинског

-Схи-јеромонах Акакије, Да ли је еклисиологија "митрополита"Кипријана Куцумбаса и његовог Синода супротстављених православна?

број3 (јул-септембар 1997)

-Писма катакомбног епископа (3)

-Треће Божанско јављање Часног Крста 14. септембра 1925.

-Енциклика Свештеног Синода ИПХ Грчке из 1995.

-Светоотачке поуке

-Томос о Крштењу из 1756.

-Архиепископа Аверкије, "У корак с временом" нећемо поћи (1)

-Православни поглед на нека актуелна питања

-Причест "православним" Етиопљанима

-Хроника

број4 (октобар-децембар 1997)

-Апостолско прејемство Цркве ИПХ

-Јеромонах Акакије, Иступање из чланства ССЦ

-П. Будзилович, Нови светски поредак у 2000-тој години

-Кратка саопштења

-Архиепископ Аверкије, "У корак с временом" нећемо поћи (2)

-Писма катакомбног епископа (4)

број5 (јануар-март 1998)

-Енциклика

-Росен Сиромахов, Одсудни корак на путу ка апостасији

-Актуелности – измишљени благослов

-Писма катакомбног епископа (5)

-Кратка саопштења

-Хроника

број6 (април-јун 1998)

-Уводна реч

-Кратки животопис архиеп. Хризостома I

-Актуелности

-Митрополит Калиопије, Унија са монофиситима (1)

-Светогорске новости

-Кратка саопштења

број7 (јул-септембар 1998)

-Писма катакомбног епископа (6)

-Постепени процес апостасије у Руској Заграничној Цркви (кратки преглед збивањау последњих десет година)

-Митрополит Антоније (Храповицки), О крштавању обливањем

-Кратка саопштења

-Митрополит Калиопије, Унија са монофиситима (2)

-Хроника

број8 (октобар-децембар 1998)

-Писма катакомбног епископа (7)

-Беседа катакомбног свештеника о В.

-Писмо првојерарха РПЦЗ Митрополита Филарета

-Кратка саопштења

-Актуелности – Сједињење у истини, или...

-Опроштајна беседа светог оца нашег Марка, Архиепископа Ефеског

-Житије о. Никите. Успомене духовне деце на о. Никиту.

број9 (јануар-март 1999)

-Уводна реч

-Писма катакомбног епископа (8)

-Јеромонах Акакије, Исповедам једно крштење

-Одломак Енциклике из 1848.

-Мученичка крв – Житије и страдања свете новомученице Екатерине

број10-11 (април-септембар 1999)

-Посланица Митрополита Калиника

-Интервју са Архиепископом Хризостомом II

-Писма катакомбног епископа (9)

-Кратка саопштења

-Непознато писмо Митрополита Антонија

-Архијерејски Сабор РПЦЗ из 1994.

-Актуелности

број12-14 (октобар 1999. - јун 2000)

-РЕВНИТЕЉ навршио три године

-Писма катакомбног епископа (10)

-Актуелности

-Из живота ИПЦ Србије

-Писма читалаца

-Житије светитеља Гликерија

-Чудо светог Спиридона

број15-17 (јул 2000. - март 2001)

-Писма катакомбног епископа (11)

-Актуелности – Коначно зближење РПЦЗ са светским православљем

-Актуелности – Писмо Архијерејског Сабора РПЦЗ

-Еп. Григорије (Грабе), Акривија и икономија

-Хроника

-Утисци после сусрета са "митрополитом" Кипријаном (1)

број18-19 (април-септембар 2001)

-Писма катакомбног епископа (12)

-Јерођакон Теофан, Епископ и његова црква

-Утисци после сусрета са "митрополитом" Кипријаном (2)

-Кратка саопштења

-Писмо светитеља Филарета

број20-21 (октобар 2001. – март 2002)

-Писма катакомбног епископа (13)

-Актуелности – Преокрет у РПЦЗ

-Старац Сава Атонски, Писмо – Апологија

-Из живота ИПЦ Србије – Нови свештенослужитељ

-Јеросхимонах Акакије, Дај крви – прими Духа

-Светогорске новости

број22-23 (април-септембар 2002)

Последњалинија одбране – манастир Есфигмен

Документи– Нове личне карте

Документи– Синодска Енциклика

Актуелности– Остварен контакт са делом РПЦЗ (Виталије)

АрхиепископАнтоније Лос-Анђелески, Зашто је Московска патријаршија безблагодатна?

СветитељФиларет (Вознесенски), Писмо поглавару Америчке митрополије

Краткасаопштења

Хроника

(овоје био последњи број РЕВНИТЕЉА у облику фанзина и у издању Келије Св. Методијаи Кирила у Врднику на Фрушкој Гори)

број1 (24) (Васкрс 2006)

-Предсловље

-Јеромонах Серафим (Роуз), Архиепископ Леонтије Чилеански

-Архиепископ Аверкије, Савременост и духовни живот

-Јеромонах Акакије, Смирење под општу икономију

-Јеромонах Акакије, Блажени прогнани правде ради

-Званично саопштење сестринства манастира Стјеник

-Јеромонах Акакије, Нови раскол међу "матејевцима" и питањепризнања хиротесија

-Монах Јосиф, Ми прихватамо човека док његове погрешке одбацујемо

-Писмо митрополита Филарета (Вознесенског) игуманији Магдалини (грофици Грабе),настојатељици манастира Лесна у Француској

-Кратка саопштења

-Питања читалаца

-Из старе црквене штампе

-Хроника

The Zealot Of Orthodox Piety

2012-01-13T00:36:00.002+01:00

The catacomb journal of the True Orthodox Christians of Serbia

TheZealot

OfOrthodox Piety

Fifteen Years Since the Publication of theFirst Edition

In January of 2012, it will be exactlyfifteen years since the publication of the first Zealot – the journal of the True Orthodox Christians of Serbia. Theeditor of the first number of this legendary catacomb journal was the St. Johnof Shanghai Cell on Frushka Gora, which quickly changed its name to that of theHoly Equal-to-the-Apostles Methodius and Cyril.

The Zealotwas “samizdat” (self-published) in the form of a fanzine – a handmadepublication which is different from regular magazines or journals because it isnot edited by professional journalists – the editors do everything themselves,because they have no sponsors or advertisements. The reproduction is mostlydone by copying (in the Soviet Union, where the KGB controlled all copy machines,samizdat journals were reproduced ontypewriters). Fanzines were made in this way: texts were typed on typewriters,then they were cut and pasted together, then copied. Basically, this was themethod for making the Zealot also,with the one difference that computers (old, unwieldy, with a 486 processor,and later Pentium) took the place of typewriters. This newsletter followed thegeneral samizdat/fanzine philosophy,in which the readers are invited to help spread the ideas of the publication bythemselves making copies and distributing it. The Zealot was characterized by its specific design, which was illustratedwith drawings done by its editor, Hieromonk Akakije, which included some frontpages.

Aside from the Zealot, one of the most famous and most influential Orthodoxfanzines is Dead to the World, whichwas started in 1994 by Monks John and Andrew (former punkers, by the way) atthe Monastery of St. Herman of Alaska in Platina (California). Between 1994 and1998 in America, twelve editions of this journal were published. It is believedthat after advertisements for Dead to theWorld were published in the rock magazine Maxime, even 50,000 copies of this fanzine were in circulation.

In the Soviet Union, however, OrthodoxChristians sometimes paid for samizdat publicationwith their heads. For example, the Holy New Martyr Lydia, a confessor of theRussian Catacomb Church frum Ufa, was discovered by the GPU exactly for thosevery catacomb self-publications written on a typewriter. New Martyr Lydia wasdiscovered because the “k” on her typewriter was a bit damaged. The GPU withher arrest in 1928 realized that they had found the key to uncover the entireCatacomb Church. New Martyr Lydia was horribly tortured in the effort to makeher betray the clergy and believers ofthe Catacomb Church, but she refused to say anything. After long and harshtortures this loyal handmaid of God was killed. In 1981, the Russian ChurchAbroad numbered Holy New Martyr Lydia among the choir of the Russian NewMartyrs of the Russian Catacombs. Hieromonk Akakije was also persecuted forpublishing the catacomb journal theZealot. The Batchka Eparchy church court in 1999 in Novi Sad, with thepresident, Bachka Bishop Irinej, gave as its explanation for the final judgmentof his exclusion from the church community the following: “The proof of theguilt of the accused is based on the journal the Zealot, in which he slanders and undermines the church hierarchy.”

The Zealothad about 40 pages of A5 format. There were 100 copies of the firstcirculation, and after that it was printed out as needed. The readersthemselves reproduced and distributed it further, so it cannot be said withcertainty how great a circulation it finally reached. It can be estimated,however, that the average circulation of the Zealot was much greater than 500, and some for editions, there werethan 1,000 copies. Because the various editions are being reproduced to thisday, it is impossible to say with certainty the total number in existence. Thejournal was published every three months, and from the beginning of 1997 to theend of 2002, 23 editions came out in fanzine form. Also, in September 1997, oneextra edition was put out, caused by a division which took place in Serbia,when a part of the True Orthodox went to the Greek Old Calendar Matthewites. Thetitle of this extra edition was “A Short View of the History of the TOC ofGreece.” The last edition of the Zealotpublished did not come out in the form of a fanzine, but like a regular journalwith standard printing and color illustrations, with 146 pages and acirculation of 1,500 copies. Its editor was not, furthermore, the cell of StsMethodios and Cyril on Frushka Gora, but rather the Holy Trinity Monastery onAvala. The contents of the Zealotwere documents of Church history, the lives of the confessors of the faith fromthe 20^th century, the reports about important events of that period,deeds of the holy fathers of the church, and the deeds of contemporarytheologians and spiritual fathers (most of all, Russian and Serbian, but alsoGreek and Bulgarian). Most interesting were the short announcements and newsfrom the life of the Serbian TOC – these articles and news made up a chronicleof the life of the STOC. There was also news from Mt. Athos, and from otherLocal True Orthodox Churches, along with information about uncanonical acts ofthe members of World Orthodoxy. (That which the Bachka Church Court Eparchydescribed as “slander of the church hierarchy,” although all of reports werefrom public and reliable sources, supported by official documents andphotographs). The Zealot also regularly followed the happenings inside various GreekOld Calendar factions such as the “Matthewites” and the “Cyprianites.”

There were letters from readers and answerson their practical concerns about church life. The Zealot printed official announcements, such as the historical onewhich was composed by the sisterhood of Stjenik, or the Encyclical from theSynod of the Greek TOC (whose temporary jurisdictional government the TrueOrthodox Christians of Serbia were under at the time). This journal publishedseveral texts which came out in installments from number to number. The mostcomprehensive was one with the title “Letters of a Catacomb Bishop” which hasthirteen installments. In the Zealot#10 an interview with Archbishop Chrysostom II was published. The readers ofthis catacomb journal could follow first-hand a chronology of the stormyhappenings within the ROCOR during the 90s and receive information about themvery quickly. For example, in #7 (1998) was published the article “The GradualProcess of Apostasy in the Russian Church Abroad (A Short Review of the Eventsin the Last 10 Years).” In the next number (#8, 1998) the article with thetitle “Union in Truth or…” was published. This article was about the dialoguefor union between the Synods of the Greek TOC and the Russian Church Abroad. Therewere four points in this article outlining why this union was unacceptable forthe TOC of Serbia. It was related how Hieromonk Akakije was assured byArchbishop Chrysostom II that the union would not take place before changes inthe stance of the ROCOR. In numbers 15-17 (2001), two articles were dedicatedto this theme: “The Final Convergence of ROCOR with World Orthodoxy ” (aboutthe 2000 ROCOR Sobor) and “The Letter of the ROCOR Hierarchical Sobor.” True Orthodox Serbs were disappointed withthe various developments inside of ROCOR, but soon came some joyous news. Already in #20-21 (2002) was published the article“The Long-expected Reversal in the Russian Church Abroad” about those hierarchswho remained loyal to the elder Metropolitan Vitaly and the original ideas ofthe ROCOR. Finally in #22-23 in 2003 there was a report about the establishmentof contact between the Serbian TOC and those factions of the Russian ChurchAbroad which did not accept union with Ecumenist and Sergianist Orthodox. This report was entitled “The Creation ofContact with the Russian Church Abroad (Vitaly).”

The Zealotwas first to publish the lives and texts of some great Orthodox saints andtheologians of the 20^th century who until then had been unknown inSerbia, such as St. John of Romania or Elder Theodosius of Karolya. Readersimpatiently waited for the new Zealot,and only they can express what joy and comfort each new edition of theirjournal brought.

In recent times, printed medias, andespecially fanzines, have been pushed into the background by the internet. Manyarticles from the Zealot can be foundon the site “Serbian True Orthodox” by those who are interested. These days thesekind of journals are published as “e-zines” – fanzines in electronic form. Usuallythey are put up in PDF form so readers can freely download, print, read, anddistribute them further, albeit with the same condition as that for thefanzine, that the distribution be nonprofit. It is also possible to use partsof the texts, as long as they are cited. Although the Zealot experienced a transformation from a fanzine to a journal instandard form, which was then changed to internet, that is, the site “SerbianTrue Orthodox” (http://www.serbiantrueorthodox.org/),it would in any case be nice if the old editions of this organ of the SerbianTrue Orthodox Christians could be found on this site in PDF format, so thateveryone who wishes could print, read, and reproduce them further. This littlejubilee, 15 years from the publication of the first edition, would be the rightoccasion for this.

Let us recall the contents of the Zealot volumes.

#1 – January-March 1997

- Letters from a Catacomb Bishop(1)

- The Life of St. John of Romania

- The Second Encyclical (from 1756)

- Elder Theodosius of Karoulya,“The Old and New Calendar”

- Schemamonk Anthony Chernov,“The Russian Catacomb Church”

#2 April-June1997

- Alexander Kalomiros, “The Ark”

- Letters of a Catacomb Bishop(2)

- Nun Confessors

- False Union

- Orthodox Beware!

- A Homily of Elder Anatoly ofOptina

- Schema-Hieromonk Akakije, “Isthe Ecclesiology of ‘Metropolitan’ Cyprian Kutsumbas and His Synod inResistance Orthodox?”

#3July-September 1997

- Letters from a Catacomb Bishop(3)

- The Third Divine Appearance ofthe Holy Cross, September 14, 1925

- 1995 Encyclical of the ClericalSynod of the Greek TOC

- Patristic Instructions

- 1756 Tome on Baptism

- Archbishop Averky, “’In Stepwith the Times’ We will Not Go”(1)

- An Orthodox View on SomeCurrent Questions

- Communing “Orthodox” Ethiopians

- Chronicle

4#October-December 1997

- The Apostolic Succession of theChurch of the TOC

- Hieromonk Akakije, “Exit fromMembership with the WCC”

- P. Budzilovich, “The New WorldOrder in 2000”

- A Short Announcement

- Archbishop Averkey, “’In Stepwith the Times,’ We Will Not Go” (2)

- Letters of a Catacomb Bishop(4)

#5 January-March1998

- Encyclical

- Rosen Siromahov, “The FinalStep on the Way to Apostasy”

- Current Events – An InventedBlessing

- Letters of a Catacomb Bishop(5)

- Short Announcements

- Chronicle

#6 April-June1998

- Introductory Words

- A Short Biography of ArchbishopChrisostomos I

- Current Events

- Metropolitan Kalliopis, “Unionwith the Monophysites” (1)

- Mt. Athos News

- Short Announcements

#7July-September 1998

- Letters of a Catacomb Bishop(6)

- The Gradual Process of Apostasyin the Russian Church Abroad (A Short Review of the Events of the Last TenYears)

- Metropolitan Anthony(Krapovitsky), “Concerning Baptism by Pouring”

- Short Announcements

- Metropolitan Kalliopis, “Unionwith the Monophysites” (2)

- Chronicle

#8October-December 1998

- Letters of a Catacomb Bishop(7)

- Sermon of Catacomb Priest Fr.V.

- Letter of the First Hierarch ofthe ROCOR Metropolitan Philaret

- Short Announcement

- Current Events – Union inTruth, or…

- Farewell Sermon of Our HolyFather Mark, Archbishop of Ephesus

- Life of Fr. Nikita. Memories ofHis Spiritual Children.

#9 January-March 1999

- Introductory Words

- Letters of a Catacomb Bishop(8)

- Hieromonk Akakije, “I ConfessOne Baptism”

- Excerpt from 1848 Encyclical

- Martyr’s Blood – The Life andSuffering of the Holy New Martyr Katherine

#10-11April-September 1999

- Epistle of MetropolitanKallinikos

- Interview with ArchbishopChrysostomos II

- Letters of a Catacomb Bishop(9)

- Short Announcements

- An Unknown Letter ofMetropolitan Anthony

- 1994 Hierarchical Sobor ofROCOR

- Current Events

#12-14 October 1999-June 2000

- The Zealot Has Reached 3 Years

- Letters of a Catacomb Bishop(10)

- Current Events

- From the Life of the TOC ofSerbia

- Letters from Readers

- The Life of Saint Glikiri

- The Miracles of St Spyridon

# 15-17 July2000-March 2001

- Letters from a Catacomb Bishop(11)

- Current Events - The Final Convergence of the ROCOR with theWorld Orthodox

- Current Events - Letters of the ROCOR Hierarchical Sobor

- Bp. Gregory (Grabbe), “Akriviaand Economia”

- Chronicle

- Impressions After a Meetingwith “Metropolitan” Cyprian (1)

#18-19April-September 2001

- Letters of a Catacomb Bishop(12)

- Hierodeacon Theophan, “TheBishop and His Church”

- Impressions After a Meetingwith “Metropolitan” Cyprian (2)

- Short Announcements

- Letters from St. Philaret

#20-21 October 2001-March 2002

- Letters from a Catacomb Bishop(13)

- Current Events – The Reversalof ROCOR

- Elder Sava the Athonite,“Letter – Apologetics”

- From the Life of the TOC ofSerbia – A New Priest

- Hieroschemamonk Akakije, “GiveBlood, Receive the Spirit”

- Mont Athos News

#22-23 April-September 2002

- The Last Line of Defense – EsphigmenouMonastery

- Documents – The New ID Cards

- Documents – Synodal Encyclical

- Current Events

- “The Creation of Contact withthe Russian Church Abroad (Vitaly)”

- Archbishop Anthony of LosAngeles, “Why is the Moscow Patriarchate Without Grace?”

- St. Philaret (Voznesensky) – ALetter to the First Hierarch of the American Metropolis

- Short Announcements

- Chronicle

(This was the last editionof the Zealot in the form of afanzine published by the Sts. Methodius and Cyril cell on Frushka Gora.)

# 1 (24) Pascha 2006

- Introduction

- Fr. Seraphim Rose, “ArchbishopLeonty of Chile”

- Archbishop Averky, “Modernityand Spiritual Life”

- Hieromonk Akakije, “Humility BeneathGeneral Economy”

- Hieromonk Akakije, “Blessed areThose Who are Persecuted for Righteousness’ Sake”

- The Official Announcement ofthe Sisterhood of Stjenik

- Hieromonk Akakije, “The NewSchism Among the ‘Matthewites’ and the Question of Recognition of Herotesia”

- Monk Joseph, “We Accept Man,but Reject His Mistakes”

- Letter of Metropolitan Philaret(Voznesensky) to Abbess Magdalena (Countess Grabbe) Superior of Lesna Monasteryin France

- Short Announcements

- Questions of the Readers

- From Old Church Publications

- Chronicle

Божићна Посланица

2012-01-04T11:15:00.000+01:00

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА

+АКАКИЈЕ,

милошћу Божијом

истински-православни епископ

Ресавско-шумадијски

Свим вернимчедима Светосавске Цркве

По милости Божијој дочекасмо још једанрадосни и утешни празник силаска на земљу Бога Слова, тј. његовог пречудесног рођењаод Духа Светога и Марије Дјеве. Ради нас људи и ради нашега спасења Христос сероди, постаде тело, настани се међу нама и ми на земљи видимо Његову славу, каојединороднога од Оца, пуног благодати и истине. Сва творевина Божија радује седанас и хита да се поклони Цару који се родио, Творцу своме: Анђели му приносепојање, небо - звезду, мудраци - дарове, пастири - побожно усхићење, земља - пећину, пустиња - јасле, а родљудски Мајку Дјеву. Ми, истински православни, приносимо Богу држање истинске верепредане нам од отаца наших на челу са Светим Савом, и жртву хвале – плод усанакоје прослављају име Његово.

Бог је дошао да своју творевину спасе одзла и пропасти. Христос Спаситељ сишао је на земљу, како је Сам рекао, даби сведочио Истину (Јн. 18,37) кроз коју је једино могуће задобитиспасење. Сви Његови верни следбеници, а тим пре пастири Цркве, дужни су даследе Његов пример, да сведоче Истину не допуштајући никакву лаж, ни у својимречима, ни у делима. Данас прослављамо отелотворење Истине, јер сам Христос јеИстина. Славимо рођење оснивача Цркве која је једино и незамењиво оруђе спасењарода људског. Уз то, Црква је ризница Божанствене истине - она је, по светом апостолу Павлу, стуб итврђава истине. Она је сва преиспуњена божанственом истином и све је у њој –само истина, а истина је једна, као и сама ЈЕДНА Света Саборна и АпостолскаЦрква. Не постоје многе истине, нити постоје многе Цркве изван истине светогправославља. Црква православна јесте једна, али истовремено, у оквиримаПравославља, она се јавља и у виду помесних цркава.

У Православљу је најважније да оноисповеда једину истиниту веру, ону богооткривену истину коју нису измислилиљуди у својим нагађањима о Богу и о вери, већ коју је са неба на земљу донеоГоспод наш Исус Христос, отелотворени Син Божији, Божији разум, Божија сила ипремудрост. То је основни догмат Православне Цркве Христове, нарочито данаскада православни екуменисти препознају истину и благодат ван граница Црквеправославне. Ми се морамо смирити пред недвосмисленим учењем Цркве да ванистине Христове нема спасења. По речима светог Кипријана Картагинског, они којисе налазе ван Православне Цркве као необориве чуварке истине (јеретици), моглиби се спасити само у случају да се спасао неко од оних који су се налазили ванНојевог ковчега.

У наше несрећно и смутно време апостасијесвејереси екуменизма, води се борба на живот или смрт између светлости и таме,истине и лажи. Почетком XX века појавила се велика подела (слична оној највећојиз XI века) за коју се сада већ може рећи да је до краја остварена: одПравославне Цркве одвојило се такозвано "светско" или сергијанско,новокалендарско, екуменистичко "православље", које је изгубило везуса Црквом Светих Отаца, Светих Васељенских Сабора и Светог Предања. Основу"светског православља" чини јерархија која је одступила од Христа икоја за собом вуче људе који се сматрају православнима, али не знају шта језаправо Православље. За те људе, који су светоотачко учење о Цркви заменилипуком спољашњошћу и некаквом источном верзијом папизма или протестантизма,значај епископа своди се пре свега на функцију црквеног администратора, или наулогу некаквог ауторитета без покрића, тј. епископа који није карика унепрекинутом ланцу отачког правоверја. Он може да буде и јеретик, или у општењуса јеретицима, а да при том због свог кривоверја не потпада под осуду канона.Ако иза њега стоји моћна институција званичне, државне цркве, ако је његовоседиште у неком древном манастиру или храму, у њему је, веле, садржана Црква.По светоотачком пак учењу, израженом код светог Максима Исповедника, Црква сесастоји "у правом и спасоносном исповедању вере", и сходно томе, усваком човеку – носиоцу те вере. Ипак, тачно је да без правоверног епископанема пуноће Цркве и зато док постоји Црква на земљи биће и православнихепископа. Обећање Господње да Цркву Његову неће надвладати врата адова, значиискључиво то да Истинска Црква Христова неће ишчезнути са лица земље до самогкраја овога века и до Другог Доласка Христовог, али то никако не искључујепојаву лажне цркве у хришћанском друштву, цркве лукавих, која носи самоспољашње обележје Цркве, али је лишена њенога Духа. Истинита ЦркваХристова сачуваће се на земљи и онда када у њој остане макар један епископ, сатек неколико свештенослужитеља и верних хришћана.

Истинска Православна Црква која сеиздвојила из апостасије, тврдо чува православно учење о Цркви које је деосветог Предања. Ми хоћемо да будемо верна чеда наших светих Отаца, учитељаПравославља, и да живимо управо у оној Цркви у којој живе свети Апостоли,Пророци, Мученици и сви Свети, зато нећемо ићи са одступничким"православљем" овога света, које дрско гази црквено учење и исмева сеса светима који су на бранику вере проливали своју крв и давали своје животе.Нећемо ићи са такозваним "патријарсима", са њиховим јерархијама и"духовним старцима" који их подражавају, са заблуделим пастирима ипаством, јер смо научени од светих да постоје два пута – пут живота и путсмрти, пут светлости и пут таме, пут Светих Отаца и пут одступника и јеретика, прогонитељаи мрзитеља истине и љубитеља лажи. Пут истине је пут голготе, узак трновит путкога следе малобројни. Такође, малобројни људи су у давнини препозналиБожанског младенца Који се родио у Витлејему и поклонили му се. И више од тога, за Њега чак не беше места удомовима људским. Но, када пастири, који чуше појање анђеоско, дођоше да видеОнога Кoга је небо славило, они нађоше Дете где лежи у сточним јаслама, башонако како је то много раније прорекао богонадахнути пророк Авакум: „Господечух реч Твоју и уплаших се, између две животиње познаћу Те“.

Међу животињама лежао је Цар Небески Којидође да спасе свет, јер су Га људи потпуно напустили. И као што је гоњен биомладенац Кога роди пренепорочна Дјева, тако је била прогоњена и данас се гониЊегова непорочна Невеста – Света Црква.

Борба која је почела у Витлејему, измеђуОнога Који је на земљу донео небески мир и земних и подземних сила зла, води сенепрекидно и све је јача. Данас се нарочито осећа ово раздељење које је најавиоОнај у чију славу данас ангели поју – „слава на висини Богу и на земљи мир;међу људима добра воља.“

Као што је тада оваплоћени Сведржитељблаговолео лежати у витлејемским јаслама, тако данас Агнец Божији лежи ускромним олтарима наше Српске Истински Православне Цркве, у њеним топлим гнездашцима.Дакле, не у велелепним базиликама, небопарним катедралама, саборним храмовима,стародревним славним задужбинама и црквама украшеним многоценим уметничкимблагом, златом, богатством и светињама које држе у својој власти одступници одсветог предања и вере православне, били они са запада или истока - јер Бог непребива тамо где није истина или где је истина помешана с лажју.

Пођимо и ми, верна чеда светог Саве, каскривеној од овога света пећини витлејемској коју представљају наши храмови,јер у њима од Дјеве рођени Богомладенац Христос не лежи привидно него заиста.Поклонимо се Њему, уклањајући се од зла и чинећи добро. Принесимо на дарпокајање за наше грехе, исповедимо их и окусимо Његово Пречисто Тело и Крв.Припаднимо Њему у страху, смирењу и радости, јер засија лучезарна звездаВитлејемска!

„Слава на висини Богу и на земљи мир,међу људима добра воља.“

МИР БОЖИЈИ,ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећна иблагословена нова 2012. година!

+Епископ Акакије

О Божићу 2011.

CHRISTMAS EPISTLE

2012-01-04T11:12:00.001+01:00

CHRISTMASEPISTLE

+AKAKIJE

By the Mercy ofGod

True OrthodoxBishop of Resava and Shumadiya

(SERBIAN TRUE ORTHODOX CHURCH)

To All theFaithful Children of St. Sava’s Church,

By the mercy ofGod, one more joyous and comforting feast of the descent of God the Word toearth, that is, of His most wondrous birth by the Holy Spirit and Virgin Mary,has arrived. For our sake and our salvation, Christ was born, took flesh, anddwelt among us, and we on earth beheld His glory, as the Only-Begotten Son ofGod, full of grace and truth. All God’s creation rejoices today and hastens toworship the King Who has been born, their Creator: Angels offer their singing,the sky – a star, the Magi – gifts, the shepherds – pious delight, the earth –a cave, the wilderness – the manger, and the race of man – the VirginMother. And we True Orthodox offer Godthe preservation of the True Faith given to us by our fathers, at the head ofwhom is Saint Sava, and a sacrifice of thanksgiving – the fruit of lips whoglorify His name.

God came to saveHis creation from evil and destruction. Christ the Savior came down to Earth,as He said Himself, to witness to the Truth (Jn. 18:37) only by which it is possible to win salvation. All His faithfulfollowers, and even more the pastors of the Church, are obliged to follow Hisexample, to witness to the Truth, not allowing any falsehood, either in wordsor in deeds. Today we celebrate the Incarnation of Truth, as Christ Himself isTruth. We celebrate the birth of the Founder of the Church, which is the onlyand irreplaceable instrument of the salvation of mankind. Along with this, theChurch is a treasury of divine truth; She is, according to the Holy ApostlePaul, the pillar and ground of the Truth. She is overflowing with divine truth,and everything in Her is only truth, and truth is one, as is the ONE, Holy,Catholic, and Apostolic Church. There are not many truths, nor do many churchesexist outside the bounds of the truth of Holy Orthodoxy. The Orthodox Church isone, but within the confines of Orthodoxy, She is at the same time “many”(Local Churches).

In Orthodoxy,that is what is most important, that it confesses the only True Faith, thatwhich God revealed, which was not invented by people making guesses about Godand faith, but rather that which was brought from Heaven to Earth by the LordJesus Christ, the Incarnate Son of God, God’s Logos, Power, and Wisdom. This isthe essential dogma of the Orthodox Church of Christ, especially today, when“Orthodox” Ecumenists recognize grace outside the borders of the OrthodoxChurch. We must humble ourselves before this explicit teaching of the Church,that outside of Christ’s Truth there is no salvation. The Orthodox Church is the indestructible keeper of the truth, and thosewho are outside of it (heretics), as St. Cyprian of Carthage says, could besaved only in the case that some were saved who were outside Noah’s ark.

In ourunfortunate and confusing times of the apostasy of the pan-heresy of ecumenism,a life-or-death battle is being waged between light and darkness, truth andfalsehood. In the beginning of the 20^th century a great divisionappeared (similar to that in the 11^th century), which one can nowsay is fully accomplished: the so-called “World” or Sergianist,New-Calendarist, Ecumenist “Orthodoxy,” separated itself from the OrthodoxChurch – it lost its bond with the Church of the Holy Fathers, the HolyEcumenical Councils, and Holy Tradition. The foundation of the “World Orthodox”consists of a hierarchy which has apostatized from Christ, and which drags withitself people who consider themselves Orthodox, but who do not know whatOrthodoxy is in fact. For those people who substitute mere appearances and somekind of Eastern-flavored Papism or Protestantism for the patristic teachingsabout the Church, a bishop’s significance boils down mainly to the function ofchurch administrator, or to the role of some kind of authority without backing,i.e., a bishop who is not a link in the unbreakable chain of patristiccatholicity. He can be a heretic, or in communion with heretics, yet not fallunder the judgment of the canons because of his heterodoxy. For such people,the fullness of the church is in a bishop if he is: “official,” if the mighty institution of the state churchstands behind him, and his seat is in some ancient monastery or cathedral.According to the patristic teaching, however, as expressed by St. Maximus theConfessor, the Church is comprised of “a genuine and salvific confession offaith,” and therefore, of every man who is a bearer of that faith. Still, it istrue, that without a right believing bishop, there is no fullness of thechurch; so, as long as the church on earth exists, there will exist Orthodoxbishops. God promised that the gates ofhell will never prevail against His Church, meaning solely that the true Churchof Christ will not disappear from the face of the earth until the very end ofthis age, at the second coming of Christ; but this does not exclude theappearance of a false church in Christian society, the church of the wicked,which bears only the exterior marks of the Church, but is devoid of Her spirit.The true Church of Christ will be preserved on Earth, even if She has only onebishop with only a few priests and believers.

The TrueOrthodox Church separated from the Apostasy, staunchly holding fast to theOrthodox teachings about Bishop and Church, as part of Holy Tradition. We wishto be faithful children of the Holy Fathers, the teachers of Orthodoxy, and tolive in the very same Church in which live the Holy Apostles, prophets, martyrsand all saints: that is why we will not go with the apostate “Orthodoxy” ofthis world which arrogantly tramples the Church teachings and mocks the saints,who spilled their blood and gave their lives defending the stronghold of theFaith. We will not go with so-called “patriarchates” with their hierarchy and“spiritual elders” who emulate them, with their lost pastors and flock, becausewe have been taught by the saints that there are two paths: the way of life andthe way of death; the way of light and the way of darkness; the way of the holyfathers and the way of apostates and heretics, persecutors and haters of thetruth and lovers of lies. The way of Truth is the way of Golgotha, the narrow,thorny path which is taken by the minority, just as in ancient times a minorityof people recognized and venerated the Divine Child Who was born in Bethlehem.More than that, for Him, there was no room in people’s homes, and when theshepherds who heard the singing of angels came to see the One Who was glorifiedby Heaven, they found a child lying in a manger, just as the divinely-inspiredProphet Habbakuk prophesied long ago: “O Lord, I have heard Thy word and wasafraid; between two living creatures will I recognize Thee.” Between twoanimals lay the Heavenly King Who had come to save the world, for people hadabandoned Him completely. As the One born of the Most-Blameless was persecuted,so in the same way His blameless Bride, the Holy Church, is persecuted.

The battle whichbegan in Bethlehem between the One Who brings heavenly peace to earth and theterrestrial and sub-terrestrial forces of evil has been conducted withoutceasing and grows ever fiercer. Today weespecially feel this division which was proclaimed by the One Whose glory todayangels sing – “Glory to God in the highest, and on earth peace, good will amongmen.” As then it pleased the Incarnate Almighty to lie in a manger, so todaythe Lamb of God lies on the modest altars in the little nest of the SerbianTrue Orthodox Church. He is not in the sumptuous basilicas, sky-highsanctuaries, cathedrals, in ancient, glorious memorials and churches adornedwith precious artistic treasures, gold, wealth, and ancient relics, which areruled by apostates from Holy Tradition and the Orthodox Faith, whether from theEast or West, because God does not abide where there is no truth, or wheretruth is mixed with lies. Let us go, faithful children of St. Sava, to the caveof Bethlehem hidden from this world, which our sanctuaries represent, for theGod-Child Christ, born of the Virgin, does not lie there in appearance only,but in truth. Let us worship Him, removing ourselves from evil and doing good.Let us offer Him as a gift repentance for our sins, confessing them, and tasteHis Most Pure Body and Blood. Let us fall before Him in fear, humility, andjoy, for the radiant star of Bethlehem has shown forth! “Glory to God in thehighest, and on the earth, peace, good will among men.”

May the peace ofGod be with you! Christ is born!

A very happy andblessed year of 2012!

+Bishop Akakije

Nativity 2011

БОЖИЋНА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА

2011-12-29T00:40:00.000+01:00

Обавештавамо сва верна чеда Светосавске Српске ИПЦ даће Његово Преосвештенство Епископ Ресавско-шумадијски г. Акакије за Божићне празнике служити у манастиру светих Ћирила и Методија у Врднику, где ће се организовати ипаљење бадњака на Бадње вече.

Документ: Првојераршки благослов

2011-12-27T09:20:00.002+01:00

Пошто се у последње време појављује, тј. злонамерно објављује некакав документ блаженопочившег митрополита Виталија, последњег канонског Првојерарха Руске Заграничне Цркве који наводно оспорава каноничност хиротонија јерархије Руске Истински Православне Цркве којом данас председава Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон, сматрамо за корисно да изнесемо појашњење у вези тога. У наставку доносимо факсимил оригиналног документа својеручно написаног и потписаног самим митрополитом Виталијем на званичном меморандуму Руске Заграничне Цркве упућеном Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару (Журбенко) 26. фебруара/11. марта 2002. године као и превод самог документа на српски језик. Документ је очигледан и недвосмислен Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.

Превод:

„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“

Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на писаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. У самом почетку је до тога и дошло: мансонвилски епископ Владимир (Целишчев) преко интернета је одмах изјавио да је документ фалсификован, а када је постало јасно да је документ аутентичан назвали су га „личним мишљењем митрополита“, док су самог митрополита цинично оптужили за „прекорачење пуномоћи“. Митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.

Уопштено говорећи, проблем питања канонске заснованости самосталности Руске ИПЦ у односу на Загранични Синод, и без његовог жалосног пада у унију са Московском Патријаршијом као и неканонског настајања новог Синода викарних епископа у Мансонвилу, не постоји.
Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист архиепископа Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.

ХАНУКЕ: Анти - Божић, Београд 2011.

2011-12-22T00:38:00.002+01:00

Среда, 21. дец 2011.

Молитвама и паљењу свећица у синагоги Сукат Шалом у Београду, којима су Јевреји обележили други дан празника Хануке, присуствовали су врховни Рабин Израела Јона Мецге, председник Србије Борис Тадић и епископ СПЦ Иринеј Буловић.

Врховни Рабин Израела Јона Мецге, који је упалио прву свећицу, честитајући припадницима јеврејске заједнице у Србији Хануку, захвалио се председнику Србије Борису Тадићу на свему што је учинио за "његову нацију"...

Подсетимо се шта је Ханука и шта симболизује молитвено паљење Менора свећњака од стране истакнутих грађанских и црквених личности – представника традиционално хришћанских народа и држава. Тим поводом поново објављујемо филм наше продукције који смо први пут објавили прошле године у исто ово време.

Погледајте наш видео на ову тему:

ПОЖАР ХАНУКЕ

ДУХОВНА ПОНОСИТОСТ

2011-12-15T20:46:00.004+01:00

Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за распрострањење вере у свету. Незабораван је спомен њихових мученика, незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили многи народи; и ми, Словени, од њих смо добили најбоље своје благо, истинито познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе, који не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља да нас потчине или држе у турском ропству да би преко Турака над нама господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе јединственим избраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју проливали за њих, заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије благодати која је дата њиховим прецима.

У Москви 1860. године.

Одломак преузет из: „СРБИМА: ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ“. Аутори дела – група аутора: Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев, Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.

Српски превод: Српска Краљевска академија, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925. Године.

ДИМИТРИЈЕ ХОМЈАКОВ: О ЈЕЛИНСКОМ ПРАВОСЛАВЉУ

2011-12-15T20:24:00.003+01:00

Грчки национализам историјски је повезан са Православљем и штитио га је сопственим самоочувањем, док је с друге стране у њему пронашао своје духовно утемељење. Православље и Јелинство су узајамно тако блиско повезани, да се прво ближе означава другим. Хришћанско Јелинство ово јединство доживљава и развија управо у националистичком духу. Религиозни аспект био је чинилац у националним настојањима и био им је потчињен. Нису га само Фанариоти (цариградски Грци) потчинили великојелинским сновима. Ови снови су били проткани религиозним, православним елементом који их је обојио, што је Византијском патријарху давало статус и права „етнарха“ за све хришћанске народе Истока, и поштовање као живој и одуховљеној слици Христа (Матија Властар у својој 14. синтагми, 8). Као резултат тога, сва надмоћност духовно-хришћанског елемента припадала је Јелинству, и други су могли да је усвоје једино кроз Јелинизам. У том смислу просвећени Григорије Византинац (митрополит Хиоса 1860. и Хераклиона 1888) категорички је тврдио да је „мисија Јелинства божанска и универзална“. Одатле потичу древни и непрестани захтеви Јелинства за ексклузивним вођством у Православљу, будући да се оно сматра његовим поседником и преносиоцем. Према речима првог одговора Тибингенским теолозима (мај 1576) Константинопољског патријарха Јеремије II (+1595), који говори у својству „наследника Христовог“ (у Уводу), Грчка „света Црква Божија је мајка Цркава и благодаћу Божијом заузима прво место у познању. Она се непоколебљиво поноси чистотом својих апостолских и светоотачких одлука, и док се обнавља она је древна у Православљу, и налази се на челу, те због тога свака хришћанска црква мора да прославља Литургију управо на онај начин како то чини она (Грчко-Константинопољска Црква)“ (глава 13). Константинопољ је одувек показивао тенденције ка црквеном апсолутизму у Православљу и никад није био наклоњен развоју аутономних националних Цркава, чак је имао тешкоће да прихвати њихову јерархијску једнакост. Византијско-Константинопољски Јелинизам није учинио ништа да ојача националне особености хришћана у Источним Патријаршијама, него је свим средствима бранио сопствену управно-јерархијску превласт, борећи се против националне независности Дамаска (Антиохије) и Јерусалима. Крајем XVI века Константинопољ нипошто није хтео у потпуности да прихвати независност Руске Цркве, нити се у потпуности помирио са грчком аутокефалношћу (од половине XIX века), док је у односу према Бугарској Цркви своју националистичку нетолеранцију развио до црквеног раскола, проглашавајући је (1872) у свим њеним сегментима за расколничку. Веома је чудно да су најекстремнији националисти у црквеној сфери потом (1872) сматрали да су национално-црквене тежње код других недопустиве, па су их чак оптужили за нову јерес „етнофилетизма“.

Овај одломак преузет из дела Димитрија Алексејевича Хомјакова (1841-1918): „Православље, Самодржавље, Нација“ (Москва, Институт Руске цивилизације, 2011.)

Неколико речи о епископству

2011-11-18T15:05:00.001+01:00

М. Ј.

ЕПИСКОПСКА ОДГОВОРНОСТ

Нека вам власт не буде као код незнабожаца: јер тиранија и дрскост ума нису Мој удео. Стога онај ко хоће да буде међу вама највећи, последњи од свих нека буде (Тропар 8. песме на јутрење Светог Великог Понедељка).

Нису само Свештени Канони ти који помажу Цркви у спасењу душа и у регулисању црквеног живота овде на земљи. Приликом посвећења новог епископа, кандидат у Трећем завету који даје пред народом изјављује следеће:

"У овом свом исповедању свете Вере обећавам да ћу се држати Канона светих Апостола и седам Васељенских сабора, и светих Помесних сабора, као и предања Цркве, и одлука, заповести и упутстава Светих Отаца. Све што су они прихватили прихватам и ја; и све што су они одбацили одбацујем и ја".

У тим изворима наше свете Вере проналазимо између осталог и да епископ подлеже осуди, казни, одлучењу па чак и свргавању не само уколико посрне у Православној Вери – то јест ако проповеда јеретичко учење – или ако је неморалан у своме понашању, него и уколико је немаран у своме пастирском расуђивању.

Тако на пример 58. Апостолско правило говори о немару епископа. Оно каже:

"Ако је неки епископ или презвитер немаран према клиру или народу и пропушта да их учи побожности, нека буде одлучен; али ако истрајава и своме немару и лењости, нека буде свргнут са службе".

Обратите пажњу на то да нема ни помена о јереси или неморалу, већ само немар – чисто пастирски проблем. Епископ због тога може да буде одлучен или свргнут!

У тумачењу 32. Апостолског правила каже се да ако епископ некога неправедно или неканонски одлучи, то одлучење након разматрања Светог Синода може да буде укинуто, и уместо тога може да буде одређено за самог епископа (према правном принципу lex talionis – што је споменуто такође у тумачењу 6. правила Другог Васељенског сабора и 4. правила Седмог Васељенског сабора). Значи, коју год казну епископ жели да одреди другоме, уколико не може да докаже да је та казна оправдана или канонска, иста ће казна стићи њега – па може да буде чак и свргнут.

Опет се ту не реди о јереси или о стварима морала, него само о нечијем неправедном одлучењу, што спада у домен пастирских питања.

Ево и историјских примера.

У деветнаестом веку за Кипарског архиепископа Јоакима утврђено је да је проузроковао духовну штету, да је неспособан и немаран у пастирским стварима, да је лењ за посете парохијама, неуљудан, недовољно духован и невешт као администратор у тој мери да је кипарски народ захтевао његову оставку. Као резултат, приморан је да због горе наведених разлога напусти службу. Управљао је од 1821. до 1824. године. Његова једина "позитивна особина" очигледно је било то што је умео да говори турски!

Овде нема ни говора о јереси или неморалу, ради се само о пастирским питањима ("Званични црквени рукописи сачувани у Патријаршијској архиви у вези са односима Васељенске патријаршије и цркава Александрије, Антиохије, Јерусалима и Кипра између 1574. и 1863. године – архимандрит Калиник, Константинопољ 1904, стр. 608-615, на грчком).

Архимандрит Адријан из Скита Светог Вазнесења у Кејп Недику у држави Мејн (дугогодишњи секретар епископа Григорија Грабеа, РПЦЗ) сведочи да је било неколико (најмање шест) случајева у Руској Заграничној Цркви у време блажене успомене Митрополита Анастасија и Оца нашега међу светима Филарета Новог Исповедника, када су из чисто пастирских разлога парохије у различитим епархијама стављане под непосредни надзор поменутих јерараха као ставропигијалне институције или као метоси. Тако је надлежном архијереју, Архиепископу Антонију Лос-Анђелеском, који је у суштини био добар човек и православан у своме исповедању вере, остављена само једна парохија – саборна црква Светог Преображења у Холивуду. До овога је дошло због његове напраситости (био је изузетно плаховит и склон љутњи), као и због његове несклоности и непријатељства према светитељу Јовану Максимовичу Сан-Францисканском. Он је чак тврдио да су сва чуда светитеља Јована ђавоље дело!

Архиепископ Антоније није био кажњен од стране Синода Руске Заграничне Цркве, нити је био суспендован, а поготово није био оптужен за неморал или јерес. Једноставно, верни народ није могао да трпи његову раздражљивост и мржњу према светитељу Јовану, па нису желели да он служи у њиховим црквама, нити су хтели да га помињу. Из тог разлога, да би сачували ове парохије и спасили душе верних, Синод РПЦЗ их је прогласио за ставропигијалне установе под директним епископским старањем Митрополита Њујоршког.

Исто је било и са манастиром игуманије Јулијане у Чилеу. Због сукоба око административних ствари са локалним јерархом Синод РПЦЗ је манастир ставио под директно старање Митрополита Филарета Њујоршког, ради мира и спасења сестринства.

И заиста, то је управо онај тип пастирског размишљања којим су се руководили Свети Оци помесног Антиохијског сабора из 341. године када су формулисали свој 18. канон:

"Ако један епископ, пошто је постављен био, не пође у ону област за коју је постављен, и то не по својој кривици него или што народ неће да га прими или због другог узрока који од њега не потиче, такав нека и част и службу ужива, али нека се не меша у послове оне цркве у којој борави, а примиће се само онога што потпуни епархијски сабор, просудивши о свему, установи".

Саборски Оци су предвидели да може настати ситуација када епископ без своје кривице не буде прихваћен од стране народа, стога су прописали шта треба чинити у таквом случају како би се ствар изгладила.

С друге стране, као што смо видели, било је случајева када је прави разлог за одбијање епископа од стране верних представљало то што је он злоупотребљавао своју власт, па је на сличан начин било потребно да се постигне споразум ради спасења и једних и других.

Тако дакле видимо, из светих Канона и "предања Цркве, одлука, заповести и упутстава Светих Отаца", да је епископ одговоран не само за питања учења или морала, него да важно место имају и питања пастирског карактера. Као резултат тога, епископ није "крајња власт". Он је одговоран Богу и Светом Синоду који има широк спектар средстава у надзирању епископских поступака у свим областима – у области учења, морала и пастирског старања.

Прва брига Цркве је наравно узрастање и спасење душа, а не права епископа, који треба да буде први и најочигледнији пример кротости и служења другима. Заиста, као што Христос није дошао да му служе него да служи, тако су и епископи "слуге слугу Христових".

Епископи су одговорни и Богу и људима. Зато су им потребне молитве свих верујућих!

PROTOCOL of the session of the Hierarchical Synod of the RTOC, Odessa 2011

2011-11-14T00:57:00.003+01:00

PROTOCOL No. 1

of the session of the Hierarchical Synod of the RTOC

on Wednesday, October 20 / November 2, 2011

in the church of Holy Righteous John of Kronstadt,Odessa, Ukraine.

The session took place in the presence of the Fragrant Iveron Icon of the Mother of God.

The session of the Hierarchical Synod began at10 a.m. with the chanting of a moleben before the Fragrant Iveron Icon of the Mother of God.

Present:

Archbishop Tikhon of Omsk and Siberia, President of the Hierarchical Synod of the RTOC,

Bishop Akakije of Resava and Shumadiya, President of the Serbian True Orthodox Church,

Archbishop Benjamin of the Black Sea and Kuban, Deputy President of the Hierarchical Council of the RTOC,

Bishop Germogen of Chernigov and Gomel,

Bishop Sabbatius of Vinnitsa.

Absent:

Bishop Stefan of Trenton and North America

Heard: Archbishop Tikhon, President of the Hierarchical Synod, on the confirmation of the Agenda for the Synodal sessions.

Confirmed: The Agenda suggested by Archbishop Tikhon, President of the Hierarchical Synod.

The Agenda

Discuss questions connected with the formation of the Ecclesiastical administration of the Serbian TOC.

The convening of the Sacred Council of the RTOC in 2013.

Review Diocesan questions demanding Synodal resolution,

The reception of clergy into RTOC.

Various things (review of the Service book, decision on further publication of the Calendar and Instructions for Divine Services, divorce matters, etc.)

Report: of the President of the Serbian TOC, his Grace Bishop Akakije, on the situation in Serbia.

The Serbian True Orthodox Church thanks her sister, the Russian True Orthodox Church, for her fraternal help in the re-establishment of the canonical episcopate of the local Serbian Church.

The Greek Synod, which temporarily looked after the Serbian TOC, has not recognized the ordination of a bishop for the STOC, has conducted a meeting in Belgrade composed of Serbian and Bulgarian clergy that care for parishes in Greece, Bulgaria and Serbia, and has created his own group, calling it the Church of the True Orthodox Christians in Serbia. The Greek Synod has declared that in this way they are re-establishing the canonical Serbian Church. However, even in the very name of this ecclesiastical group, the nationalist politics of the Greek Synod in relation to the Serbian Church is apparent: they recognize the territory of Serbia to be a missionary zone of the Greek Church, and not the territory of the Local Serbian Church. It is obvious that the Church of the True Orthodox Christians in Serbia and the Serbian True Orthodox Church are not one and the same.

This ecclesiastical group has often manifested open enmity and even slander against the STOC; a veritable propaganda war is being conducted on the internet. The position of the STOC is not to take part in this confrontation. We have replied only in a few articles in which the position of the STOC has been clarified, and we have been trying not to take any further part in polemics.

Archbishop Tikhon noted that in its time the RTOC suffered something similar from ROCOR (V). Such a position is destructive for those who hold to it and witnesses to their wrongness. It is necessary to display forbearance, and not reply to evil with evil, because they are our brothers, although in error in this question. Time will pass, and the opponents of the STOC will understand their mistake. Meanwhile, the Serbian Churchmust occupy herself with internal construction; it is precisely for this that her episcopate has been re-established. Time will put everything in its place. There was a time when the Catacomb Church in Russia also did not have her own bishop, as a consequence of which there was no development of Church life. But after the re-establishment of the episcopate of the Catacomb Church by the Russian Church Abroad in 1982, very much changed for the better. The same will happen in theSerbian Church – that is evident.

Bishop Akakije replied that a movement towards the STOC has already begun, both on the part of people in the official church, and of those who are in communion with Bishop Artemije.

We intend to convene a Church Council for the resolution of questions that have piled up, and in the first place for the formation of an organ of Church administration of the STOC. We invite the hierarchs and church activists of the RTOC to take part in the work of our Council, since they have experience of church work, and in particular of church administrative work.

Bishop Akakije asks the Synod of the RTOC in the name of the Serbian TOC to introduce him temporarily into the Synod of the RTOC until the re-establishment of the Hierarchical Synod of the STOC to the number of four hierarchs, as is demanded by the canonical norms of the Orthodox Church.

Decreed:

To confirm his Grace Bishop Akakije of Resava and Shumadiya, the President of the Serbian True Orthodox Church, as independent in the administration of the Serbian Church.
To make his Grace Bishop Akakije a member of the Hierarchical Synod of the RTOC temporarily, until the re-establishment of a canonical organ of administration of the Serbian Church – a Hierarchical Synod of the STOC numbering four bishops, as is required by the canonical norms of the Orthodox Church.
If practical problems requiring a conciliar, hierarchical discussion and resolution arise, his Grace Bishop Akakije can turn for help to the Hierarchical Synod of the RTOC.

His Grace Bishop Akakije of Resava and Shumadiya

Heard: the report of his Grace Bishop Stefan of Trenton and North America, on the meeting of Bishop Stefan with the hierarchs of the Greek TOC on the territory of the USA, and with Bishops Photius and Chrysostom. From the report of Bishop Stefan it follows that the Greek hierarchs are sorry about the rift that has taken place and the interruption of dialogue with the RTOC.

The Hierarchical Synod of the RTOC also expresses sorrow at the interruption of the dialogue with the Greek Church, but considers that helping the Serbian TOC in re-establishing her canonical episcopate was the fraternal duty of the Russian Church. The Hierarchical Synod of the RTOC expresses the hope that in the future this dialogue will be renewed and that the hoped-for Eucharistic unity between the Greek, Russia and Serbian TOCs will be established.

Heard: the report of Nun Euphrosyne (Molchanova), prioress of the Lesna monastery of the Most Holy Mother of God, on the situation in the parish of the holy Archangel Michael in England, whose starosta is Reader Vladimir Moss. The parish has been divided into two parts: the “Anglo-Greeks” and “Anglo-Slavs”. That part of the parish which has accepted the position of the Synod of the RTOC asks that they be united to the West-European Orthodox mission of the Lesna monastery of the Most Holy Mother of God (France).

Decreed: To integrate the parish of the holy Archangel Michael in Woking (England) – that part of it which recognizes the acts of the Hierarchical Synod of the RTOC in re-establishing the episcopate for the Serbian Church – into the Orthodox mission of the Lesna monastery of the Most Holy Mother of God. The care of the parish is entrusted to the clergy of the Mission. Clergy of the Serbian TOC who know the English language are allowed to care for the parish of the holy Archangel Michael in Woking.

(…)

The session closed at 20.30 with the chanting of the prayer “It is meet and right to bless thee”.

ЗВАНИЧНА СИНОДСКА ОДЛУКА о примању у састав Синода Руске ИПЦ епископа Акакија Ресавско-шумадијског

2011-11-12T10:33:00.003+01:00

РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД

22. октобар / 4. новембар 2011.

Празник Казанске Иконе Мајке Божије

ОДЛУКА

Признајући право Српске Истински Православне Цркве као аутокефалне Помесне цркве на самосталну управу, Архијерејски Синод Руске Истински Православне Цркве доноси одлуку:

до обнављања канонског органа управљања Српске Истински Православне Цркве, Архијерејског Синода у саставу од најмање четири епископа (сходно канонским нормама Православне Цркве), њен предстојатељ Преосвећени Епископ Ресавско-шумадијски Акакије (Станковић) привремено се на сопствену молбу ради решавања општецрквених питања уводи у састав Архијерејског Синода РИПЦ.

+Архиепископ Омски и Сибирски ТИХОН,

Председавајући Архијерејског Синода РИПЦ

+Архиепископ Црноморски и Кубански ВЕНИЈАМИН,

Заменик Председавајућег Синода

+Епископ Черниговски и Гомељски ГЕРМОГЕН

+Епископ Виницки САВАТИЈЕ

Published with Blogger-droid v2.0.1

СТАВЉЕНИЧЕСКАЈА ГРАМАТА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА

2011-11-11T12:40:00.006+01:00

Стављеническа грамата за преосвећеног Владику Акакија, издата Синодом Руске ИПЦ
ЗА УВЕЋАЊЕ

Епископска Стављеническаја грамата је веома важан црквени писани документ који званично потврђује валидност и каноничност епископске хиротоније. Овај документ се издаје на највишем црквеном нивоу, у име једне помесне Цркве са печатом Архијерејског Синода, а потписују га Првојерарх дотичне Цркве, епископи који су учествовали у хиротонији и чланови Архијерејског Синода. Документ се састоји од основних података о епископској хиротонији, тј. где, када и од стране кога је извршена. Ту је и назначење за где је хиротонисан нови епископ, тј. за који град или област као и кратка поука самом новохиротонисаном епископу.

Редакција блога СрбинИП објављује фотографију Грамате која ће се чувати у архиви манастира Нови Стјеник.

Published with Blogger-droid v1.7.4

ЈЕСЕЊЕ ЗАСЕДАЊЕ СВ. СИНОДА РУСКЕ ИПЦ

2011-11-06T11:23:00.004+01:00

Архијерејска литургија: епископ Гермоген, Архиепископ Вењамин, епископ Акакије и епископ Саватије.
Одеса, новембар 2011.

Јесење заседање светог Синода Руске ИПЦ традиционално се одржава у Одеси (Украјина) при саборном храму св. праведног Јована кронштадског. На овогдишње редовно заседање позван је и епископ наше Српске ИПЦ преосвећени владика Акакије Ресавско-шумадијски. Заседање отпочиње на дан после храмовне славе одеског саборног храма другог новембра по грађанском календару. На архијерејској литургији храмовне славе узели су учешће сви архијереји осим високопреосвећеног владике Тихона који је због сибирског снега каснио те је због тога дошао тек предвече. Владика Стефан Трентонски и Северно – Амерички због болести није уопште могао да дође на јесење овогодишње заседање Синода. Даље следи записник са заседања светог Синода РИПЦ из кога се види да је велики део заседања био посвећен веома важним питањима Српске ИПЦ, нарочито у вези статуса њеног епископа и формирања црквене управе.

Протокол 1.

са заседања Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

среда, 20. октобар / 2. новембар 2011. године

при цркви Св. праведног Јована Кронштатског, град Одеса, Украјина

Заседање је протекло у присуству благоухајуће Иконе

Иверске Мајке Божије

Заседање Архијерејског Синода је почело у 10 часова и 00 минута појањем молебана пред благоухајућом Иконом Иверске Мајке Божије.

Присутни:

Председавајући Архијерејског Синода РИПЦ Архиепископ Тихон Омски и Сибирски,

Епископ Акакије Ресавско-шумадијски, Предстојатељ Српске Истински Православне Цркве,

Заменик Председавајућег Архијерејског Синода РИПЦ Архиепископ Венијамин Црноморски и Кубански,

Епископ Гермоген Черниговски и Гомељски,

Епископ Саватије Виницки

Одсутни:

Епископ Стефан Трентонски и Северно-Амерички

Саслушан је предлог Дневног реда који је изложио Председавајући Архијерејског Синода Архиепископ Тихон.

Усвојен је предлог Дневног реда који је изложио Председавајући Синода Архиепископ Тихон.

Дневни ред:

Размотрити питања у вези са формирањем Црквене управе Српске ИПЦ;
О сазивању Свештеног Сабора РИПЦ 2013. године;
Размотрити епархијске проблеме који захтевају синодско решење;
Пријем клирика у РИПЦ;
Разно (размотрити Служебник, донети одлуку о даљем издавању Календара и Богослужбених упутстава, бракоразводне ствари итд);

Синод Руске ИПЦ, Одеса, 2011

Саопштење

Предстојатеља Српске Истински Православне Цркве

Преосвећеног Епископа Акакија о ситуацији у Србији

Српска ИПЦ благодари својој сестри Руској Истински Православној Цркви на братској помоћи у обнављању канонског епископата помесне Српске Цркве.

Грчки Синод који се привремено старао о Српској ИПЦ није признао хиротонију епископа за Српску ИПЦ, него је сазвао сабор у Београду са српским и бугарским духовништвом које служи у парохијама у Грчкој, Бугарској и Србији, и створио је своју групу, назвавши је Црквом Истински-Православних Хришћана у Србији. Грчки Синод је изјавио да на тај начин они обнављају канонску Српску Цркву, мада се чак и у самом називу те црквене групе пројавила националистичка политика Грчког Синода према Српској Цркви: они територију Србије сматрају за мисионарску област Грчке Цркве, а не за територију Помесне Српске Цркве. Очигледно је да изрази Црква ИПХ у Србији и Српска ИПЦ немају истоветно значење.

Од стране те црквене групе постоје многе пројаве отвореног непријатељства и чак клевета према Српској Истински Православној Цркви, а преко интернета се води и прави пропагандни рат. Позиција СИПЦ је – да у таквим сукобима она не треба да учествује. Ми смо одговорили са неколико објављених чланака у којима се разјашњавају ставови Српске ИПЦ и трудимо се да даље у полемици не узимамо учешћа.

Архиепископ Тихон је приметио да је Руска Истински Православна Црква својевремено доживела нешто слично од стране дела РПЦЗ (В). Таква позиција штети управо онима који је заступају и сведочи о томе да нису у праву. Неопходно је да се покаже уздржаност и да се не одговара злом на зло, јер они су наша браћа иако су у заблуди по том питању. Проћи ће време и опоненти Српске ИПЦ ће схватити своју погрешку. Српска ИПЦ дотле треба да се бави сопственом унутрашњом црквеном изградњом, јер њен епископат управо зато и јесте обновљен. Време ће све довести на своје место. Својевремено Катакомбна Црква у Русији такође није имала свога епископа, услед чега није било ни напретка у црквеном животу, али након што је Руска Загранична Црква 1982. године обновила епископат Катакомбне Цркве све се много изменило на боље. Тако ће очигледно бити и у Српској Цркви.

Епископ Акакије је одговорио да је већ приметан пораст интересовања за Српску Истински Православну Цркву како код људи који пребивају у официјелној СПЦ, тако и код оних који се налазе у општењу са еп. Артемијем.

Спремамо се да сазовемо Црквени Сабор ради решавања нагомиланих питања, пре свега ради формирања органа Црквене управе Српске ИПЦ. Позивамо на учешће у раду нашег Сабора и архијереје Руске ИПЦ и црквене делатнике који имају искуства у црквено-административним пословима.

Епископ Акакије у име Српске ИПЦ моли Синод Руске ИПЦ да га привремено, до обнове Архијерејског Синода Српске ИПЦ у саставу од четири архијереја, уведе у састав Синода Руске ИПЦ, како то захтевају канонска правила Православне Цркве.

Одлучено је:

Потврдити да је Преосвећени Епископ Акакије Ресавско-шумадијски, Предстојатељ Српске ИПЦ, самосталан у управљању Српском ИПЦ.
Преосвећени Епископ Акакије улази у састав Архијерејског Синода Руске Истински Православне Цркве – привремено, до обнове канонског органа управљања Српском Црквом: Архијерејског Синода Српске Истински Православне Цркве у саставу од четири архијереја, како то захтевају канонска правила Православне Цркве.
У случају да се појаве практична питања која захтевају саборно архијерејско просуђивање и решавање, Преосвећени Епископ Акакије може да се обраћа за помоћ Архијерејском Синоду Руске ИПЦ.

Саслушан је извештај Преосвећеног Епископа Стефана Трентонског и Северно-Америчког у коме он посебно саопштава о сусрету са архијерејима Грчке ИПЦ на територији САД и са епископима Фотијем и Хризостомом. Из извештаја Епископа Стефана следи да грчки архијереји жале због раскорака до кога је дошло и прекида дијалога са Руском ИПЦ.

Архијерејски Синод Руске Истински Православне Цркве такође изражава жаљење због прекида дијалога са Грчком Црквом, али сматра да је помоћ Српској Истински Православној Цркви у обнови њеног канонског епископата представљала братски дуг Руске Цркве. Архијерејски Синод Руске ИПЦ изражава наду да ће у будућности овај дијалог бити обновљен и да ће очекивано евхаристијско јединство Грчке, Руске и Српске Цркве бити успостављено.

Саслушано је саопштење монахиње Ефросиније (Молчанове), благочине Леснинског Свето-Богородичиниог манастира о стању у парохији Светог Архистратига Михаила у Енглеској, чији је староста чтец Владимир Мос. Парохија се поделила на два дела: "англо-грчки" и "англо-словенски". Онај део парохије који је прихватио позицију Синода Руске ИПЦ моли да буде примљен у Западно-Европску Православну мисију Леснинског Свето-Богородичиног манастира (Француска).

Одлучено је:

Примити парохију Св. Архистратига Михаила у граду Уокингу (Енглеска), тачније онај њен део који одобрава поступке Архијерејског Синода Руске ИПЦ у вези са обновом епископата за Српску Цркву, у састав Православне мисије Леснинског Свето-Богородичиног манастира. Духовно старање о парохији поверити свештенству Мисије. Одобрити свештенству Српске Истински Православне Цркве, које познаје енглески језик, да се духовно стара о парохији Св. Архистратига Михаила у граду Уокингу.

Заседање је завршено у 20 часова и 30 минута певањем молитве "Достојно јест".

Порука његовог преосвештенства владике Акакија поводом "Параде поноса"

2011-09-30T14:31:00.002+02:00

ГРАЂАНИ СОДОМЉАНИ, ВИ И ВАША СОДОМСКА РЕВОЛУЦИЈА У СРБИЈИ НИСТЕ ДОБРОДОШЛИ

"И рече Господ: вика је у Содому велика и грех је њихов грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако да знам" (1. Мој. 18. 20-21)

У недељу 2. октобра по грађанском календару свако ко себе сматра православним хришћанином мора рећи своје „НЕ!“ грађанима Содомљанима који ће уз подршку антихришћанских демократских власти марширати Српском престоницом тражећи од нас православних Срба да Содомски грех прихватимо као нормалну (за Европу веома пожељну, чак обавезну) појаву без које Србији нема напретка. Ко су грађани Содомљани и какве су последице њихове полноизопачене револуције коју спроводе ових дана у Београду?

Да ли знате браћо и сестре Срби старозаветну причу о праведном Лоту, граду Содому и два Анђела? Та прича треба да нам открије са каквом се богомрзском пошасти сусрела Српска престоница – Београд, а преко ње и цео Српски народ.

Праведни слуга Божији Лот није подржавао, штитио и оправдавао своје суграђане Содомљане који су упражњавали противприродни богомрски грех мужелошништва (хомосексуализма). Бог је послао два анђела да погубе град Содом са целом околином зато што је ужасни вапај греха содомског дошао до Бога јер сама природа људска силована и прљана противприродним блудом вапије ка Богу покрећући Га на казну. Зато су Анђели и казали Лоту да су послани од Бога да истребе све који устају на своју природу, гневећи тиме Бога који је створио природу људску положивши јој границе моралонсти. Иначе, грађани Содомљани и старо и младо, како то наводи Свето Писмо, практиковали су противприродни блуд не само међусобно него су на то наводили остале. Добри Лот је срео на улазу града два Анђела, у виду два прелепа младића странца - путника, и позвао их да ноће у његовом дому. Урадио је ово донекле из разлога да их угости, а донекле из разлога да их заштити и сачува од својих суграђана мужеложника. Путници су се сместили код њега. И још док не беху легли, грађани Содомљани се слегоше око Лотове куће, старо и младо и викаху Лота да им да странце младиће како би са њима извршили противприродни блуд. А добри Лот им се обрати: „немојте браћо чинити зла. Ево имам две кћери које су девственице, њих ћу извести, па чините са њима шта вам је воља, само не дирајте те људе јер су ушли под мој кров“. Свеједно грађани Содомљани распаљени не на природни него на противприродни грех, нису хтели Лотове кћери него дошавше младиће ради испуњења своје одвратне безаконе похотне жеље. Видећи све то послати од Бога Анђели послаше на грађане Содомљане слепило које их је толико поразило да не само нису више могли наћи Лотов дом него ни своје куће. И рекоше два Анђела Лоту да изведе из града своје нај рођеније јер ће град Содом бити уништен јер је вика његових противприродних греха велика пред Господом. Лот изађе са својом женом и ћеркама из града и Господ пусти са неба камену кишу од сумпора и огња и затре град Содом све околне градове и сву ону раван и све људе и стоку. (Стари завет, Прва књига Мојсијева, 19. глава)

Како би још више увидели колико је овај противприродни Содомски грех страшан и мрзак пред Богом навешћемо вам и застрашујуће сведочење древног светог оца блаженог Јеронима где он наводи да су сви они људи који су огрезли у овом Содомском греху, у оној светој ноћи у којој се Спаситељ наш Исус Христос родио од Пречисте Дјеве Богородице, били по васцелом свету побијени огњем и муњама. Јер Извор чистоте Христос, када је пречистим своји рођењем дошао на свет, није дозволио да се у свету, у часу његовог рођења нађе такав ужасни противприродни грех.

Слушајући све ово пази пребезакони и прљави грађанине савременог Содома (ЛГБТ) – полноизопачениче! Устрепти душом и телом да те не постигне удео древних Содомљана, да те не постигне од Бога изненада с'више гром и муња. Или да не нареди Бог да земља под тобом отвори уста своја и прогута те у Ад живога!
Ово се односи и на све оне који подржавају овај страшни богомрски грех. Јер шта би се десило са праведним Лотом да је он са подршком или толеранцијом гледао на противприродна безакоња својих суграђана? Он је чак понудио своје ћерке да се обесчасте, не би ли Содомљане само навео на мањи, природни грех блудочинства. Да ли би га Бог спасао од ужасне истребљујуће казне града и грађана Содома? Наравно да не. Зато браћо и сестре Београђани и браћо и сестре Срби покажимо своје отворено негодовање против (су)грађана Содомљана који бестидно и без страха Божијег, својом јавном промоцијом Содомског проклетог греха призивају на Српску престоницу и на целу нашу земљу велики и неумољиви гнев Божији. Ко може и осећа се спремним нека изађе тог дана на улице да директно искаже свој глас протеста и гнушања према савременим Содомљанима. Они који су у немогућности да изађу на улице нека било којим гестом покажу своје негодовање поводом овог дана срамоте и дана призивања гнева Божијег на све нас. Нека се свако тог дана помоли Богу у жалости и покајању пред Богом за оно што чине они који јавно прокламују Содомски грех у сред наше православне земље као и за све оне који такво бестидно безумље подржавају и бране га. Нека им Бог опрости јер не знају да навлаче велики гнев Божији на наш народ и земљу. Није ли Србија доста страдала грехова ради наших и наших предака који су прихватили свргавање монархије и миропомазаника Божијег и прихватили револуционаре - крваве безбожнике комунисте као закониту власт у Србији? То проклетсво и данас траје, а зар ћемо и ново да навлачимо на нашу главу? У недељу 2. Октобра Српски народ мора да покаже своју верност и лојалност Богу, светом Сави као и свим нашим богољубивим прецима, својим вековним хришћанским традицијама, а не мртву савест верности лажним изопаченим вредностима обезбожене Европе и Ционистичке олигархије која хоће да овим чином дотуче моралне хришћанске вредности наше већ и овако много измучене и изранављене Отаџбине.

Молимо се Господу да уразуми одговорне особе које се Његовим допуштењем данас налазе на власти у Србији да ће од сада овакве и сличне јавне манифестације у Србији бити непожељне и забрањене.

У славу Бога Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

+Акакије, епископ Ресавско-шумадијски

РЕФЕРАТ ВЛАДИКЕ ГЕРМОГЕНА (РИПЦ)

2011-09-25T14:08:00.000+02:00

Извештај Синоду РИПЦ

Епископа Гермогена, Председника Синодске комисије за дијалог са различитим деловима ИПЦ и РПЦЗ

о резултатима сусрета са Бл. Архиепископом Калиником и представницима Синода ГИПЦ до кога је дошло 12. августа 2011. године у манастиру Светих Архангела (Коринт, Грчка)

и предлог закључака по питању актуелне помоћи Српској ИПЦ у обнови српског епископата

Грчка страна је нашу делегацију примила 11. августа. Пошто нас је дочекао, епископ Фотије нам је на путу за Коринт понудио могућност да у Мегари посетимо гроб блажене успомене новопрестављеног Архиепископа Хризостома Атинског и Грчког, и да узнесемо наше молитве Господу како за упокојење душе владике Хризостома, тако и за његово молитвено заступништво у делу уједињења Истински Православних Цркава Грчке, Русије и Србије. Као што се сећамо, Архиепископ Хризостом је био искрени присталица уједињења наших Цркава и веома је желео да до тога дође за његовог живота, а такође је, према сведочанству Архијереја ГИПЦ, оставио свој благослов за ово дело.

Блажени Архиепископ Калиник нас је дочекао у свом манастиру увече истог дана и топло нас поздравио. Био је то дан спомена његовог небеског покровитеља Св. муч. Калиника па је читав дан примао честитке архијереја, свештенства и мирјана, и зато тога дана није било могућности за разговор. Но и поред тога, његово Блаженство нас је довео у храм Светих Архангела и, отворивши Царске двери, позвао нас је да се поклонимо Часној трпези. Одређено је да до сусрета и разговора са грчким Архијерејима дође сутрадан ујутро.

Током разговора са Блаж. Архиеп. Калиником с грчке стране присутни су били још и Архиепископ Хризостом Атички, Епископ Фотије, секретари Синода и преводилац. С наше стране је поред мене у разговору учествовао и протопрезвитер Виктор (Мелехов). Ради сведочења о позицији СИПЦ и одлукама које су они донели на учешће у разговору био је позван и схи-јеромонах Акакије (Станковић). Уз сагласност свих страна вођен је записник разговора.

Архиеп. Калиник ми је љубазно пружио могућност да изложим циљ сусрета који смо предложили, као и да без прекидања, уз довољно времена, у потпуности изнесем наше виђење тока развоја узајамних односа наших Цркава, а такође да саопштим о догађајима у вези са међусобним општењем између Руске и Српске Истински Православне Цркве.

На почетку беседе заблагодарио сам његовом Блаженству за топао, очински пријем који је указао нашој делегацији. Рекао сам му да сам свестан колико је, према мојим силама, сложена мисија коју имам, јер ми предстоји да објасним каноничност наших поступака и да уверим грчку страну у чистоту и искреност наших намера у новим околностима у којима се већ развија општење Грчке, Руске и Српске ИПЦ. А одсуство међусобног разумевања у таквим условима могло би да доведе до кризе у нашим односима.

Према плану преговора који је утврдио Архиепископ Тихон, најпре сам изнео мишљење нашег Синода о томе да ми сматрамо да се дијалог са ГИПЦ све до сада успешно одвијао и да подржавамо предлог грчке стране, изнет непосредно уочи овог сусрета, да се убрза успостављање евхаристијског општења на основу међусобног признавања истоветности исповедања вере и еклисиолошких позиција наших Цркава, са строгом акривијом у догматским аспектима еклисиологије и могућношћу икономије у питањима канонског поретка, до кога је дошло након фебруарског сусрета у Одеси.

Потом сам укратко подсетио грчку страну на непромењиву основу наше еклисиологије изложену у следећим тезама.

Главно и кључно питање у дијалогу између Грчке и Руске ИПЦ представља међусобно признање њиховог права и дужности да себе сматрају Помесним Црквама, сходно правилима Васељенске Цркве, и да уређују и успостављају раније већ у Духу Светом освештане односе и историјско братско општење између Грчке и Руске Цркве.

И ми, баш као и ГИПЦ, сведочимо да Православно Предање не дозвољава признавање Светих Тајни јеретичких и расколничких цркава, и не признајемо Свете Тајне извршене ван Цркве Христове. Изостављање (рус. не-совершение) Светих Тајни крштења или миропомазања приликом примања у Истинску Цркву представља само питање допустиве икономије, која при томе не противречи канонима и пракси Васељенске Цркве.

Синод РИПЦ чува сву пуноту Православног Предања онако како су је чувале Руска Православна Црква до револуције и Руска Загранична Црква. Полазећи од тога ми у начину примања из екуменистичких цркава чувамо у Руској Православној Цркви предањски установљену могућност икономије у случају неканонског крштења обливањем, у складу са 95. правилом Трулског сабора, али уз неопходност испитивања свих околности под којима је оно обављено, због данас широко распрострањене произвољности и небриге како у чину оглашења, тако и у самом обављању крштења водом.

Миропомазање приликом пријема из екуменистичких официјелних Православних Цркава представља правило акривије. Пракса миропомазања у таквим случајевима већ је уведена у нашој Цркви, а њена обавезност биће утврђена на првом следећем Сабору РИПЦ.

Но, околности у Русији у овом тренутку захтевају да се, ради пружања прилике за масовније обраћења из екуменизма и сергијанства, према одлуци епископа омогући примена икономије у вези са миропомазањем.

Даље, грчкој страни је било отворено изнето наше виђење негативних момената који представљају препреку за што скорије постизање пуног општења наших Цркава.

Као прво, ми смо предвидели значајне тешкоће које ће Синод ГИПЦ имати у постизању сагласности целокупног клира и пастве по питању допустивости примене икономије у РИПЦ када је реч о начину примања оних који су у екуменистичким црквама крштени обливањем, а у вези са акривијом по питању крштења обливањем која је у Грчкој Цркви постала традиционална од половине 18. века. Ова пракса Грчке Цркве ипак није довољно утемељена да би постала норма за читаву Васељенску Цркву, и није прихваћена у оним Помесним Црквама које не следе грчки Пидалион. У овом погледу нас брине то што детаљнија информација о ставовима РИПЦ још увек није стигла до пастве ГИПЦ, и предлог за убрзавање постизања пуноће општења наших Цркава није поткрепљен видљивим унутрашњим процесима у ГИПЦ.

Као друго, ми се не можемо сложити са мишљењем Синода ГИПЦ да је ширење њихове црквене управне власти на канонској територији других историјских Помесних Цркава законито. То је питање постојања Руског Егзархата који у ГИПЦ до данас није укинут, као и чињенице из реалне црквене политике према Српској ИПЦ са којима смо упознати. Очигледне противречности у изјавама ГИПЦ о својој црквеној политици према Српској ИПЦ постале су несумњиве. Јер зна се за дугогодишња уверавања у то да СИПЦ представља сестринску Цркву за ГИПЦ, а познате су и недавне изјаве на нивоу Синода да ГИПЦ сматра Српску ИПЦ само за своју мисију у Србији. У том погледу очигледно је да појам "ИПЦ у Србији" није исто што и "Српска ИПЦ", и да ГИПЦ инсистира на реалној канонској законитости своје управне власти у Србији.

На недавни захтев српског духовништва и верног народа Синоду ГИПЦ да потврди њихова историјска права на обнову православне аутокефалности и рукоположи им српског Епископа уследила је само формална потврда каноничности захтева за обнову самоуправе Српске Цркве, без реалне перспективе његовог испуњења у догледној будућности. Тако је као неопходан услов за сагласност на самоуправу СИПЦ постављено признавање и регистрација од стране српске државе. У Русији би такав захтев без двоумљења био називан "сергијанством". Осим тога, ГИПЦ је одбацила кандидата за Епископа кога је изабрала Српска ИПЦ, схи-јеромонаха Акакија, њеног неспорног духовног предводника, и уместо њега предложила је Србима само избор свог кандидата који би био постављен за Епископа у неодређеној будућности и то у саставу ГИПЦ за Србију. Критеријум бројности Српске ИПЦ као неопходног услова за формирање епархије Грчка ИПЦ ничим не поткрепљује, али изјављује како СИПЦ сада нема довољан број верујућих да би јој био постављен Епископ. Све ово и нама и Србима делује као вештачко задржавање Српске ИПЦ под грчком управном влашћу и продужавање грчке административне управе у Србији на неодређено дуги рок.

У оваквом закључивању ми се ослањамо и на оно што је грчка страна изнела у телефонском разговору између бл. Архиеп. Калиника и Архиеп. Тихона. На раније изнету примедбу грчке стране да ситуација у СИПЦ није наша ствар и да се ми мешамо у унутрашње послове ГИПЦ, могу да одговорим да ми нисмо направили поделу која постоји између невелике групе која се сматра за чланове ИПЦ Грчке, и прилично велике групе која себе доживљава као Српску ИПЦ. Ми смо ту поделу затекли као одавно постојећу, а разлози за њу леже у политици ГИПЦ. Довољно добро смо проучили духовни живот значајне групе сабране око о. Акакија, да бисмо у њему видели реалног и спремног кандидата за Епископа. Срби су посећивали Леснински манастир, а такође леснинске монахиње и игуманије из Русије посећивале су српски манастир Нови Стјеник. Овај манастир је посећивао и Архиепископ Венијамин, а било је и сусрета са српским духовништвом, монасима и верујућима у Одеси. За нас је очигледна чињеница да управо српски православни патриотизам даје велику снагу препороду чистоте Православља који се у Србији одвија и да само такво Православље може да добије ширу подршку српског народа.

У овом тренутку посебно српско питање шири и подиже наш дијалог на виши ниво, показујући реалну еклисиолошку позицију и политику наших Цркава. Ми сматрамо да је решење тог питања близу, у складу са пунотом Истине Православља. Дужност православних архијереја је да сачувају канонско устројство Васељенске Цркве и то нам не дозвољава да останемо пасивни према проблемима СИПЦ, јер искрено саосећамо са српским народом који страда од јереси екуменизма. Наша срца састрадавају пре свега са онима који су прогоњени ради Истине, где Христа-Истину прогоне неправославне власти које подржавају јеретике. Таква ситуација је нама у Русији врло блиска и позната. У Грчкој сада таквих околности нема, ИПЦ је призната од стране државе, чак ужива и одређену заштиту од стране официјелне екуменистичке Грчке Цркве, и то, као што видимо, тренутно не погодује потпуном међусобном разумевању Срба и Грка.

ГИПЦ управља значајном групом православних Срба на канонској територији Српске Цркве већ више од десет година. Ово не само да не погодује него чак и представља препреку присаједињењу људи из официјелне СПЦ Српској Истински Православној Цркви. Разлог за то представљају општепознате пројаве грчког национализма у историји међусобних односа Грчке и Српске Цркве. У српским условима данас је неопходан, како на то сасвим оправдано указује СИПЦ, сопствени српски Православни Епископ. То није пројава национализма који води у јерес етнофилетизма, него православни патриотизам који је у стању да на темељу дубоких православних корена српске националне културе сабира српски народ у евхаристијско јединство. Територијални принцип поделе управљања Православним Црквама садржи и скривени евхаристијски принцип, а свака национална Помесна Црква је у своме благочешћу украшена Духом Светим на непоновљив начин. Истина – то није само формална чистота мисли, него и љубав коју нам је Христос заповедио. Љубав је увек састрадална и ми не можемо да не састрадавамо са нашом браћом из Српске Цркве. Каноне не треба употребљавати ради заустављања тог дара живота у Христу, јер они су, напротив, духовно усмерени управо ка исправљању пуноће живота у Христу.

Подсетио сам да Руска Црква у прошлости, како приликом обнове епископата ГИПЦ тако и приликом признавања његове каноничности, није од ГИПЦ тражила признање грчке државе, а Грци су се тада веома радовали и самом чину признавања од стране Руске Заграничне Цркве. Руска Загранична Црква није успостављала чак ни привремено своју управну власт у Грчкој, а ми и данас имамо грчку администрацију у Русији. Осим тога, Митрополит Филарет (Вознесенски) ни у Америци није хтео да потчини својој управној власти Грке који су дошли код нас, него им је предлагао аутономију које су се они сами одрекли. Отац Виктор Мелехов је навео убедљива лична сведочанства о овоме, оповргавши тврдњу Архиепископа Калиника да су Руси у то време "вршили притисак" на Грке, захтевајући од њих да се одрекну грчког богослужења, чему је и он сам тобоже био сведок у Бостону.

На нашу велику жалост постало је очигледно да Архиепископ Калиник може да допусти субјективно и тенденциозно приказивање догађаја, што се потврдило и касније за време његовог излагања о догађајима током развитка односа између српских клирика и Синода ГИПЦ у периоду када је он лично управљао њима из Грчке.

Ми смо упознати, рекао сам, са свим аспектима односа ГИПЦ и СИПЦ како бисмо могли да доносимо одлуке које представљају право и дужност Помесне Руске Цркве, јер нам се СИПЦ формално обратила с молбом да их примимо у пуно братско молитвено и евхаристијско општење, и ми смо још од пре три године имали отворен дијалог о свим питањима њеног општења са ГИПЦ. За нас бројност Српске ИПЦ не представља проблем, ми смо имали прилике да се упознамо са њеним унутрашњим животом и прихватамо њено право на самоопредељење у међуцрквеном општењу. Уверени смо да група коју духовно предводи о. Акакије (Станковић) представља окосницу довољно утемељену у Православном Предању да би се око ње могла кристалисати Српска Помесна Црква која се препорађа. Стога смо донели одлуку да успоставимо пуно молитвено и евхаристијско општење са Српском Истинском Црквом, и мени је поверено да са том чињеницом упознам Грчки Синод.

Као што је у свом недавном упозоравајућем писму упућеном Архиепископу Тихону спомињао Епископ Фотије, узнемирен развојем нашег општења са СИПЦ и искрено забринут за успешан завршетак дијалога о уједињењу, ми смо заиста донели одлуку о томе да је могуће да наш Синод хиротонише Епископа за Српску ИПЦ, али без ширења наше управне власти на Србију. Од почетка смо хтели да овај важан чин за живот ИПЦ обавимо заједно са ГИПЦ. Баш као и СИПЦ, и ми то дело сматрамо за веома хитно. То јест, ми видимо могућност аутономног постојања првог српског Епископа с правом да самостално одлучи о привременом уласку у састав братског Православног Синода који изабере. А наш коначни циљ је, као што смо већ више пута истицали – заједничко сведочење Православља од стране три Помесне Православне Цркве – Грчке, Руске и Српске.

Уједно, ми трезвено оцењујемо савремену спољну црквену политику ГИПЦ и њен могући страх од компликовања односа са Грчким властима због стварања јерархије ИПЦ у Србији која би била паралелна официјелној Цркви и предлажемо да тај чин обавимо ми, уз учешће епископа из ГИПЦ.

Најблаженији Архиепископ Калиник је пажљиво саслушао читаво наше саопштење, које наводим више по смислу него дословно, и коректно ми је, то му се мора признати, пружио могућност да изнесем све што сам желео. Архијереји млађе генерације показивали су мање уздржаности па је повремено у дијалогу с њима долазило до удаљавања од основне теме излагања.

Али у узвратној беседи Његово Блаженство је заузео веома тврду позицију, сужену до осуде нашег мешања у послове саме Грчке Цркве. Фактички, он је одбацио наше аргументе о васељенском карактеру дужности обнове јерархије Православне Српске Цркве. Изјављено је чак: "Ми смо родили Српску Цркву... то је наша ћерка" – док се ми незаконито мешамо у живот њихове породице. Он је нашу састрадалну позицију према положају Српске ИПЦ и жељу да се помогне ИПЦ Грчке свео на ироничну примедбу: "Ја вас волим, дозволите ми да вас оперишем!" Њега лично донекле је могуће разумети, јер, као што је раније саопштавано у штампи, он себе сматра Чуваром трона Српског Патријарха. Управо зато био је неизбежан његов лични конфликт са схи-јеромонахом Акакијем, који се са Свете Горе вратио у Србију сањајући о томе да српском народу што скорије пружи могућност спасења кроз Истинско Православље (а не кроз ИПЦ Грчке).

Изјава о "рађању Српске Цркве" такође "пара уши", јер постојали су веома дуги периоди пада Цркве у јереси монотелитства и иконоборства, које је сурово подржавала и царска власт, али нико након тих периода није изјављивао да је поново родио Грчку Цркву.

Архиепископ Калиник и, посебно ватрено, присутни грчки архијереји почели су да нас убеђују како ће, по њиховом мишљењу, неминовно доћи до нарушавања нашег блиског јединства због амбиције једног човека, о. Акакија, који је пожелео да постане епископ. Према тврдњи Архиепископа Калиника, он је о. Акакија рукоположио за ИПЦ Грчке и послао у мисију препорода Православља у Србији. Пошто је ово био озбиљан канонски моменат, замолили смо да се самом о. Акакију пружи могућност да одговори.

У беседи која му је омогућена о. Акакије је опширно, спокојно и чврсто, али без предрасуда према грчкој страни, на руском језику, како бисмо ми могли тачно да схватимо његове речи, убедљиво оповргао тврдње Архиепископа Калиника. Он се са Свете Горе на многострадалну српску земљу вратио као схи-монах, након саветовања са својим манастирским духовним оцем, ради подвига молитве за српски народ који се налазио на погибељном путу екуменизма. У почетку он уопште није имао жељу да се прихвати посла на препороду Српске Цркве. Но, потом се око њега сабрала велика група антиекумениста који су себе, баш као и сам о. Акакије, доживљавали управо као Српску Цркву. Они су га убедили да ради потреба своје заједнице прими свештенство од Грчког Синода Архиепископа Хризостома, и у том циљу га је тада заиста рукоположио Митрополит Калиник. Одмах након тога између њих и Митрополита Калиника појавили су се велики проблеми. Током десет година Митрополит Калиник се ни једном није појавио у Србији, а постојали су озбиљни проблеми у организацији и управљању Српском Црквом. Највећи је био тај што се црквена власт налази ван Србије. Отац Акакије је отворено оптужио Архиеп. Калиника да је управо он својим деловањем створио поделу међу Србима који су се од почетка сабирали око заједнице о. Акакија. На крају је, после упорних захтева Срба да им се одреди други архијереј, у Србију почео да долази Епископ Фотије Маратонски.

Настала је полемика и грчки архијереји су прилично емотивно оптуживали о. Акакија да он није личност која би могла да уједини све Србе у ИПЦ Грчке. Но, то је и сасвим разумљиво јер су се сви проблеми и појавили због тога што је о. Акакије био привржен и посвећен служењу управо интересима Српске Цркве на њеној канонској територији, док су се његови противници појављивали баш под утицајем архијереја Грчке Цркве. Током полемике се показало да је међу самим грчким архијерејима још раније истицана епископска кандидатура о. Акакија. То потврђује да разлози садашњег одбацивања његове кандидатуре за Епископа стоје у вези са дугорочном политиком Грчке ИПЦ да Српску ИПЦ задржи под својом управном влашћу и да спречи самоопредељење њеног свештенства и верног народа у њиховом стремљењу да служе интересима Српске Цркве.

Са своје стране, на основу дијалога са грчким Архијерејима, сматрам да је подела на присталице СИПЦ и ГИПЦ која данас постоји у Србији створена погрешном канонском ("мисионарска територија") и идеолошком ("Велика идеја", Грчка Црква као Васељенска) политиком групе грчких архијереја предвођених данашњим Архиепископом Калиником, а не грешкама или духовним недостатком о. Акакија како нам то сугерише грчка страна.

Дужност братске Помесне Цркве је да првенствује у љубави – а не да жели првенство власти – и да на најефикаснији начин обнови црквену јерархију код народа који има дубоке православне корене и чува пуноту Предања Цркве у свом богослужењу и црквеним обредима на матерњем језику.

Као што је познато, Грчка Црква је у периоду турског ропства већ ишла истим погрешним путем и Фанар је, ослањајући се на турске власти, лишавао балканске Православне Цркве њихове самосталне управе, лишавао их је патријаршије, па чак и аутономије. Српски, црногорски, бугарски, румунски и влашки народ негативно су доживљавали канонско насиље Грчке Цркве, баш као и турски јарам. Жива је успомена на двестогодишње укидање Српске Патријаршије, као и Пећке и Охридске митрополије. Епископи српске и бугарске народности су свргавани и замењивани Грцима. Фанар је већ спроводио политику претварања Васељенске Цркве у Грчку Цркву, стога се чак и сенка такве политике у Србији доживљава негативно и представља препреку за прелазак у Истинску Православну Цркву (која је под грчком административном управом). У Србији је прелазак из екуменизма официјелне Цркве у Грчку Цркву веома тежак, не због српског национализма, него због здравог православног патриотизма.

Данас је настала таква ситуација да је постало неопходно да се РИПЦ заузме ради помоћи СИПЦ, јер ГИПЦ спречава превладавање поделе путем истинског и активног признавања Српске ИПЦ и уједињења свих Срба у Цркву са сопственом управом. Напротив, ГИПЦ продубљује поделу, предлажући да се овај конфликт превлада кроз дуготрајно одбијање да се Српској ИПЦ да самосталност, све до постизања потпуно немогућих услова као што је признање СИПЦ од стране државне власти (узгред, то је једноставно неправославно), и одбацујући кандидатуру очигледног предводника Српске ИПЦ о. Акакија.

Август 2011.

Епископ Черниговски и Гомељски ГЕРМОГЕН

Честитка поводом празника Сабора светих српских просветитеља и учитеља

2011-09-22T13:49:00.001+02:00

РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД

30. август / 12. септембар 2011, град Омск

Сабор српских светитеља: Саве I, Арсенија, Саве II, Евстатија I, Јакова, Никодима, Данила, Јоаникија II, Јефрема II, Спиридона, Макарија, Гаврила I, Григорија

Драги у Господу Владико Акакије!

Драги у Христу оци, браћо и сестре

Српске Истински Православне Цркве!

На овај празник – спомен српских светитеља – и свештени дан за Помесну Српску Цркву, примите наше срдачне честитке поводом обнове православног српског епископата! Заједно са нама, Архијерејским Синодом, читава Руска Истински Православна Црква радује се што се још једно огњиште истинског православља распламсало и јарко сија на благословеној српској земљи, а нама братски српски народ слободно организује помесни црквени живот, чувајући и обнављајући своја предања.

То је сложен и трновит пут. Не очекујте да ће вам поћи за руком да њиме прођете без искушења, без напада од стране непријатеља, па чак и сопствене браће. Имајте на уму да се светитељ Сава Српски, започињући тај пут, суочио са истим искушењима и сличним проблемима. Но, ваш је пут у извесном смислу лакши, јер га је Свети Сава већ прокрчио за вас. Он је био први, њему је било много теже. Ви сада нисте сами, јер он се код престола Господњег моли за вас и руководи вама – својом Српском Црквом.

Желимо вам да не испуштате светосавски истински-православни Крст, него да га достојно пронесете кроз сва искушења, не скрећући ни десно на пут фанатизма и ревности не по разуму, ни лево на пут либерализма и модернизма, него да идете средњим, царским путем.

Помози Господе многострадалном српском народу да пронађе спасење у крилу Српске Истински Православне Цркве! Амин.

У име свих Архијереја Синода РИПЦ,

+ Архиепископ ТИХОН

Председавајући Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

ЕПИСКОПСКА ПОСЛАНИЦА Клиру, монаштву и свој верној деци Српске ИПЦ

2011-09-02T12:25:00.001+02:00

АРХИПАСТИРСКА ПОСЛАНИЦА

АКАКИЈЕ,

милошћу Божијом

истински-православни епископ

Ресавско-шумадијски

Клиру, монаштву и свој верној деци Српске ИПЦ

У вези са новонасталом ситуацијом у Србији, поводом природне и канонске обнове независног епископата Српске ИПЦ, као и неканонског мешања Грчке Цркве на историјском канонском простору јурисдикције Српске Цркве, сматрам за свој архипастирски дуг да одлучно подигнем глас против следећих дела јерархије Грчке ИПЦ:

1. Противзаконито, неканонско мешање грчких епископа у црквена дела која су од историјског значаја за Српску Црву и њено обнављање у светлу Истинског Православља, а све ради амбициозних претензија да се Српска Црква доведе у потпуну потчињеност Грчкој Цркви.

2. Дугогодишње смућивање српских клирика и пастве злоупотребом епископског ауторитета, што је проузроковало трагичну поделу међу истинским православним хришћанима Србије.

3. Неосновано и грешно проглашавање верних чеда Српске ИПЦ расколницима од стране Синода Цркве ИПХ Грчке. Овакво неправедно и крајње злонамерно карактерисање, које служи у сврхе застрашивања неупућених верника Српске ИПЦ, има за циљ само једно – покушај да се поврати пољуљана узурпаторска власт Грчке Цркве на историјској територији помесне Светосавске Српске Цркве.

У жељи да предупредим погубне последице оваквих безаконих активности грчких епископа, који неуморно покушавају да заузму историјску област Српске Цркве изговарајући се првобитном помоћи коју су пружили верном монаштву и народу у Србији, подсећам на следећа канонска правила која су својим поступцима прекршили:

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Правило 8.

"Да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самога почетка под његовом или његових предшественика руком; а ако је који заузео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вријеђају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост свјетске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи".

Првобитна помоћ Цркве ИПХ Грчке пружена нама, верним чедима обудовеле Српске Светосавске Цркве у веома сложеним околностима у којима смо се у самом почетку налазили, подразумевала је и привремену административну управу грчких епископа над Српском Црквом која је, како данас јасно видимо, злоупотребљена.

Појам привремене административне управе подразумева брзо успостављање законске епископске власти дотичне црквене области која се нашла у стању удове цркве (цркве која је услед неких околности остала без свог законског епископата).

Свештени канони о датом питању говоре следеће:

ОСМИ ПОМЕСНИ САБОР КАРТАГИНСКИ

Правило 74.

О томе, да епископ који је постављен за привременог управитеља једне удове цркве, не смије заузимати пријесто те цркве.

"Исто се тако установљује, да никаквоме епископу не буде допуштено заузимати онај престо, при коме је за привременог управитеља стављен, под изговором или старања о народу или какве поникле распре, него мора настојати, да за годину дана нарочитога му епископа стави; а ако противу овога поступи, пошто година истече, нека се други управитељ изабере".

(Ап. 36, IV вас. 25, Трул. 35).

ТУМАЧЕЊЕ

Удовом црквом управљао је уопће клир дотичне цркве, док се не би нови епископ поставио (Ап. 36, IV вас. 25, Трул. 35). Али ако би се показало, да у некој удовој цркви клир није кадар да добри ред уздржи, или да се у народу јављају странке у погледу кандидата за епископску катедру, те немири услијед тога владају, тада је митрополит слао у ту удову цркву ког оближњег епископа, да привремену управу том црквом преузме и да ред и мир у њој уздржава док се стални епископ не постави. Оваквог епископа, коме би привремено управа у некој удовој цркви била повјерена, правило ово зове меситис. Али догађало се да су ти епископи, који су имали да љубав међу народом уздржавају и да поспјеше избор новог епископа, сами ради својих личних интереса подупирали неред и свађе потхрањивали само ради тога, да би дуже црква без свог сталног епископа била, те да би и они дуже могли да службу управитеља ту врше. Да се таквој злоупотреби на пут стане, картагенски оци забрањују да један епископ остане управитељем неке удове цркве више од годину дана, и ако за то време он није успио уредити све што треба да нови епископ постављен буде, правило наређује да се тај епископ има уклонити од управе и нови управитељ да се изабере.

На основу овога правила ми, истински православни хришћани Србије, увидевши да се од стране привременог грчког администратора дешава баш оваква злоупотреба привремене власти која је у овом канону и његовом тумачењу наведена, затражили смо од Синода Цркве ИПХ Грчке, у сагласности са канонима, замену привременог администратора који је, користећи свој епископски ауторитет, успео да посеје семе раздора и да на такав начин осигура успех грчких претензија на потпуно преузимање власти над њима туђом црквеном територијом. Напомињемо да је исти администратор грчке привремене управе над Србијом, без обзира на наше молбе упућене Синоду о његовој замени, остао на том месту све до данас, целих 15 година. На такав начин нарушен је канон који одређује границе и овлашћења привремене административне управе. Нарушавањем овог канона ради спровођења у дело грчких претензија на управљање Српском Црквом, у Србији је утврђена подела, а канонски процес успостављана епископата за удову Српску Цркву био је блокиран. Верна чеда Српске Истински Православне Цркве нашла су се у безизлазном положају јер у оно време они нису могли да се обрате ни једној другој помесној цркви која би у својству арбитраже могла да узме учешћа у решавању овог проблема. На основу наведеног нарушења канона и стварања поделе међу српском паством, грчки привремени администратор је фактички безаконо узурпирао власт над Српском Црквом, па је уз велику злоупотребу свог епископског ауторитета наставио са смућивањем неупућеног верног народа у Србији – како тобоже свако противљење њему и остварењу његовог плана да задржи пуну контролу над Српском Црквом представља непослушност законском епископу.

Да би пред лицем васцелог православног света оправдали неправду учињену Српској удови Цркви, која се заиста налазила у врло незавидном положају, грчки Архијереји данас описују нашу борбу као непослушање законском епископу, безакоње, самовољу и раскол, третирајући и даље нашу Цркву као обични грчки егзархат, а не као сестринску Цркву која им се обратила за помоћ...

Увидевши овакво жалосно стање изазвано похлепном жељом Грчких епископа да неканонски прошире своју власт на њима туђу историјску територију Светосавске Српске Цркве, као и немогућност да се са њима постигне било какав договор који у себи не би садржао овакве њихове хегемонистичке претензије, одлучили смо да се помоћ потражи од сестринске Руске Истински Православне Цркве, канонске и законске наследнице некада славне Руске Заграничне Цркве.

Руси су Грцима одржали лекцију о томе шта значи братска љубав, и како се искрено помаже обудовелој сестринској Цркви. Колико су само грчки приступ и њихове претензије да владају Српском Црквом били страни Архијерејима Руске Истински Православне Цркве! Док су Грци по сваку цену инсистирали на потчињавању Српске Цркве себи, руска помоћ у обнови српског епископата за насушне потребе удове Српске Цркве, ни на који начин није подразумевала такво потчињавање Српске Цркве Руској. Њихова помоћ била је безусловна, у њој су се руководили чистом хришћанском љубављу, без икаквих претензија да шире своју јурисдикцију на канонско тло сестринске Цркве.

Ми и сада видимо одсуство жеље код грчких архијереја да умире и успокоје смутњу коју су проузроковали међу српским верницима. Сведоци смо чак појачавања њиховог притиска у Србији и давања непромишљених, провокативних изјава попут следећих: "Архиепископ атински и целе Грчке је истински чувар трона српског првојерарха, те стога и владајући јерарх над историјским територијама Српске Цркве"; "Одвајање тројице клирика и групе верних ИЗ СРПСКЕ ЦРКВЕ ИПХ која се налази у обнови..."

Због свега овога позивам сва верна и Богољубива чеда Српске ИПЦ да не подлежу грчким провокацијама, њиховим обећањима и привлачним паролма срачунатим на повлађивање расположењу појединаца, како би подстакли њихове страсти и искористили их ради остваривања својих циљева. Чврсто се држимо своје истинске мајке – Српске Истински Православне Цркве. И пре обраћања за помоћ Грцима ми смо били верна чеда Светосавске Српске Цркве, што смо непоколебљиво остали до данас! Позивам вас на једномислено и једнодушно уједињење против оваквих грчких безаконих претензија. Узнесимо притом ватрене молитве Господу нашем Исусу Христу, молећи од Њега милост и помоћ.

Нека вас све благослови Господ Бог, молитвама Пречисте Његове Мајке Пресвете Богородице и светога оца нашег Саве, првопрестолника Српске Цркве. Нека нам Он помогне Својом благодаћу да одолимо неправди, насиљу, манипулацијама и грчкој демагогији којом покушавају да покрију безакоње дрске узурпације црквене власти.

Ваш у Господу молитвеник и доброжелатељ

+ епископ Акакије

Манастир Нови Стјеник, Микуљски Камен

19. август / 1. септембар 2011.

Спомен Св. мученика Андреја Стратилата

Опција прузимања документа са мреже (датотека, преузми као...)

A Great Day at Lesna Monastery

2011-08-30T01:45:00.002+02:00

A Great Day at Lesna Monastery

2/15 August 2011, Transfer of the Relics of St. Stephen, Archdeacon and Protomartyr

Three important events mark the development of True Orthodoxy in Serbia. The first took place about fifteen years ago, when three Serbian monks from the Holy Mountain confessed the Faith by choosing the path of True Orthodoxy. The second occurred eight years ago when the entire sisterhood of Stjenik Monastery decided for the love of the Truth to leave the Belgrade Patriarchate and join True Orthodoxy. The third happened today at the Lesna Monastery, when the True Orthodox Christians of Serbia, after many efforts, were finally given their own elected bishop.

Now to start from the beginning. What, actually, is True Orthodoxy, and how does it differ from the official Orthodoxy which is also called "World Orthodoxy"? The answer: Like the term "Orthodox Christian," which appeared in the distant past in order to make clear the difference between those who were also called Christian but who had abandoned the essential Christian confession of faith and church practice, so in our times the term "True Orthodox" has appeared, in order to distinguish between those who have kept the true confession of faith and church life, and those who have apostatized from the fundamental traditions of Orthodox Christianity.

The True Orthodox Christian movement appeared in Greece in 1924, in connection with the introduction of the New Calendar, and thereupon similar groups appeared in Romania and other countries throughout the world. The largest True Orthodox Christian movement, however, also known as the Catacomb Church, appeared in Russia in 1927, following the Declaration of Metropolitan Sergius, which submitted the Church to the God-hating Bolshevik authority.

The Russian Church Abroad holds a special place in 20th century history. She produced perhaps the greatest contemporary Orthodox saint - St. John of Shanghai - along with great Orthodox theologians such as Archbishop Averky (Taushev) and Protopresbyter Michael Pomazansky, Orthodox missionaries such as Fr. Seraphim Rose, and wise archpastors such as Metropolitans Anthony (Khrapovitsky), Anastassy (Gribanovsky), and St. Philaret (Voznesensky).

The Russian Church Abroad had an especially close relationship with the Serbian Church, which was the result of the historical bond between Russia and Serbia, which was strengthened during the epoch of the renewal of Serbian statehood. During the nineteenth century, the Serbian state arose from the ashes. Little by little she freed herself from the Turkish yoke, but during this time constantly met with obstacles placed in front of her by the European powers. The only steady support which the young Serbian state was offered came from the Russian Tsar, who showed himself as the main protector of Orthodoxy throughout the world.

When Austro-Hungary first occupied and then annexed Bosnia and Herzegovina, this met the stormy protest of the Bosnian Serbs, who instead of their centuries-old dream - freedom and unity with Serbia - were only granted that one foreign rule, the Turkish, be changed for another, the Austro-Hungarian. Their dissatisfaction culminated in the assassination in Sarajevo, which was used as an excuse to attack Serbia. On the side of the Austro-Hungarian Empire were the German and Turkish Empires, and the Bulgars soon joined them. Despite Serbian heroism, Serbia had not even the smallest chance to defend her freedom, and again all Serbian hopes were directed to Russia, to Tsar Nicholas II.

The Holy Tsar Nicholas's advisors told him that Russia's going into war on the Serbian side when she already had so many internal problems would be very dangerous, even to the point that the survival of of the Russian Empire would be threatened. When they finally asked, "Your Majesty, can we in any way avoid entering the war?" the Tsar-Martyr replied, "Yes, if I betray Serbia. And this I cannot do." The Tsar would pay for his decision with his life four years later, when he and his family were murdered by the Bolsheviks on 4/17 July 1918.

In his prophetic sermons, St. John of Kronstadt said that the Antichrist could not appear among us because of the autocratic imperial authority, which restrained the shameful and mindless teachings of the godless. As he explained the words of the Apostle Paul, For the mystery of iniquity is already at work: only that he who now restraineth doth restrain, until he be taken out of the way. 8 And then that wicked one shall be revealed: whom the Lord Jesus shall slay with the spirit of his mouth and shall destroy with the manifestation of his coming. (II Thessalonians 2: 7-8). St. John of Kronstadt explains this by saying that the Antichrist will not appear on earth as long as the autonomous imperial authority existed. "He who now restraineth" is, in his deep conviction, the Russian Orthodox Tsar-Autocrat. "The Lord preserves the well-being of the earthly kingdom and especially the well-being of His Holy Church, and will not allow the teachings of the godless, heretics, and schismatics to overwhelm it." This "overwhelming" was precisely what did occur in the decade after the murder of the Holy Royal Martyrs. Apostasy began to spread quickly, freely, and openly. Orthodoxy was engulfed by the waves of Renovationism, the New Calendar Schism, Sergianism, Modernism, and the desire to "reform" the Church in the image of Protestantism. In the end appeared Ecumenism, which Fr. Justin Popovich correctly called the "pan-heresy," because it unites in itself all the unorthodox teachings in the world.

The end of the First World War brought disaster to the Russian Empire, but also the creation of the Kingdom of the Serbs, Croats, and Slovenes, the future Yugoslavian Kingdom, in which the entire Serbian people would finally find itself free and united. King Alexander I the Uniter, in the memorial chapel of Kaymakchalan left a touching dedication to Serbian warriors: "To my great heroes, fearless and loyal, who with their breasts opened the doors of freedom." It was well known, however, to the Serbian king how much the Serbs owed to the Russian Empire. This is why in his new state he immediately offered the warmest hospitality to the Russian refugees from Bolshevik terror - the Russian Church Abroad, the remnants of the Russian White Army, scientists, professors...altogether in Serbia there arrived about 50,000 unfortunate people who were forced to abandon their fatherland.

At the beginning of 1921, there arrived from Constantinople Metropolitan Anthony (Khrapovitsky), the most respected Russian theologian during the period before the Revolution and the candidate who had received the most votes on the occasion of the election of the Holy Confessor Patriarch Tikhon. Many Serbian bishops and theologians in those days were students of Metropolitan Anthony. All the church authorities who were out of the reach of the Bolsheviks submitted themselves to him, following the ukaz of Patriarch Tikhon. A year later, in the banquet hall of the Karlovtsi Gymnasium, with 24 Russian hierarchs attending, along with the Serbian Patriarch Dimitri and representatives of other local churches, the foundations of the Russian Church Abroad were laid, and Metropolitan Anthony, who after the arrest of Patriarch Tikhon remained the senior Russian hierarch in freedom, was elected as the president of the Synod. He remained in this position until his repose in 1936, and was succeeded by Metropolitan Anastassy (Gribanovsky). The tomb of Metropolitan Anthony is in the crypt of the Iveron Chapel in the New Cemetery in Belgrade.

Among the Russian emigres in Serbia was also numbered St. Theophan of Poltava, the former spiritual father of the Royal Family. He was one of the Russian hierarchs who settled in the monasteries of Frushka Gora (Krushedol, Hopovo, New Ravanica, Gergeteg, Shisatovac, Jazak, etc.). The sisterhood of the Lesna Monastery with their Abbess Ekaterina also found themselves in Serbia. This sisterhood in Russia had numbered 500 nuns and 700 orphans who lived and were schooled in the monastery. We should point out, especially, taht women's monasticism in Serbia totally disappeared during the period of Turkish slavery. The Lesna nuns settled in Hopovo and other monasteries, and around them gathered Serbian novices, so that thanks to the Lesna sisterhood, between the two World Wars, Serbian women's monasticism was finally renewed. When the Lesna sisterhood, after the Second World War and the coming to power of Communism, were forced to move to France, the nuns left behind them, along with the relics of the Venerable Ekaterina, which lie in the monastery of Hopovo in the Frushka Gora, thirty two renewed women's monasteries. This is yet another symbolic connection to today's consecration, which took place in the monastery of this same Lesna sisterhood, at which the new hierarch's vestments were a gift of the Lesna nuns.

Not even when the Synod of the Russian Church Abroad left Serbia, fleeing the Communists and the Red Army, were the bonds between the Russian Church Abroad and the Serbian Church broken.

In general, the Serbian Church resisted renovationism longer than the other local Churches. It is commonly believed that she remained steadfast until the repose of Patriarch Gabriel (Dozich) in 1950, after which began her gradual slide into Sergiansim, Ecumenism, and ecclesiastical Modernism. Despite the entry of the Serbian Patriarchate into the World Council of Churches in 1966, however, there were no obvious signs of apostasy within the internal life of the Serbian Church such as the introduction of the New Calendar in Greece or the Declaration of Metropolitan Sergius in Russia. Even after 1950 there remained great spiritual fathers such as St. Bishop Nikolai (Velimirovich, +1956) and Fr. Justin (Popovich, +1979), who raised their voices in defense of Orthodoxy. Furthermore, as we have said, the connections were long maintained between the Serbian Church and the Russian Church Abroad, which was the greatest and most important of the Churches separated from "World Orthodoxy." The Serbian Church, then, even after 1950, can said to have been in "indirect communion" with the True Orthodox Churches of Russia and Greece. Throughout the '60's and '70's, the faithful of the Serbian Orthodox Church often communed with Greek Old Calendarists and Russian Catacomb faithful through their participation in the sacramental life of the Russian Church Abroad. Due to this fact of the Serbian Patriarchate's taking longer to be infected by Sergianist, Ecumenist, and renovationist tendencies, the reaction to these problems - a movement of True Orthodoxy - also appeared late relative to its appearance in other Orthodox lands, in the 1990's.

Another factor sets the Serbian situation apart from that of the Russian and Greek True Orthodox Churches, which is the length of the time period in which there was a break in the episcopate.

Russia always somehow maintained a True Orthodox episcopate, although it existed after awhile only in the catacombs, later to be regularized and renewed by the Russian Church Abroad. Even though in Russia, in the period between 1921 and 1923 alone - according to official data - 28 bishops, 2,691 priests, 1,962 monks, and 3,447 nuns were killed, the Russian True Orthodox Church, known also as the Catacomb Church, even after the Declaration of Metropolitan Sergius in 1927, still had its own bishops and clergy led by Metropolitan Joseph of Petrograd. To illustrate this point, it is instructive to realize that the number of hierarchs in Russia who refused to accept the Declaration and separated from Sergius and the "official" church were more numerous than all the hierarchs functioning at that time in all of Greece. The True Orthodox hierarchs, after the Declaration, consecrated about twenty more catacomb bishops (that we know of), who served in secret, in concentration camps and other conditions of severe persecution.

The persecution endured by the Russian True Orthodox surpassed in cruelty the persecution of Christians in the first centuries of the Church, to the point at which, at the beginning of the Second World War, the Bolsheviks had succeeded in almost totally obliterating the hierarchical structure of the Catacomb Church. Nevertheless, throughout the post-war period, there existed proofs of a catacomb hierarchy in Russia, and, of course, the Russian Church Abroad maintained in exile a continuous, unbroken succession of right-believing, canonical, and uncompromised hierarchy for the Russian Church. This same Church Abroad renewed the hierarchy of the Russian True Orthodox Church, beginning with catacomb consecrations conducted in conditions of the greatest secrecy during the last years of the Soviet period, and then openly after the liberalization of the Soviet regime in the 1990's.

In Greece after the New Calendar schism, the faithful were left with only a priesthood at the presbyteral level, with no bishops, because at that point all of the hierarchs had accepted the calendar change. In 1935, however, eleven years after the calendar change, hierarchs consecrated before the 1924 schism returned to the True Church and undertook the archpastoral care of the True Orthodox of Greece. After the repose of Metropolitan Chrysostomos of Florina, in 1955, they were again left without hierarchs, but in 1961 bishops of the Russian Church Abroad began the process of consecrating bishops for the True Orthodox Church of Greece, consecrations which were later regularized by the decree of the Russian Church Abroad in 1969, under St. Metropolitan Philaret.

In Serbia, the faithful who separated from the ecumenist Belgrade Patriarchate in the 1990's had no bishops or priests, only monastics and laity. The hierarchs of the Greek GOC ordained priests for Serbia, and the Serbian True Orthodox flock came under the temporary administrative care of the Greek GOC.

When Hieromonk Akakije arrived in Serbia from Mount Athos and settled in the Frushka Gora (1996) - where he founded a cell dedicated to the enlighteners of the Slavs Ss. Methodius and Cyril - the number of True Orthodox Christians who gathered there could be counted on one's fingers. Over the next fifteen years, the Serbian True Orthodox Church acquired her monasteries in the Frushka Gora and Avala, as well as the the women's monastery in the Kuchai mountains, with about twenty monks and nuns, and a few priests. Several parishes were also founded, with about 200 faithful, of which those in the large urban centers of Belgrade, Novi Sad, and Nis are the most important.

To renew her hierarchy, however, it was necessary for the Serbian TOC to acquire her own bishops. Consequently the Administrative Council of the Serbian TOC concluded that for the needs of today's church life, decisive measures had to be taken for the renewal of an integral and entire canonical structure fo the Serbian True Orthodox Church. Upon taking such an important and responsible decision for the further growth of True Orthodoxy in Serbia, the Serbian Church did not, for its part, break communion with the Greek GOC, but rather simply renewed its historical church-canonical status.

The essential needs of the faithful in Serbia were recognized by our sister Russian True Orthodox Church, the inheritor of the most illustrious traditions of the Russian Church Abroad. As in the past the Russian True Orthodox hierarchs fraternally and unconditionally helped the Genuine Orthodox Christians of Greece to renew fully the hierarchical structure of their Church, consecrating bishops for them, so in the same way they have decided to help the Serbs now.

The glorious Lesna monastery was chosen as the site for the consecration of the first Serbian TOC bishop, in that it was so important for the recent history of the Russian Church and the greatest women's monastery of the Russian diaspora. The Righteous St. John of Kronstadt was a spiritual support for Lesna during his lifetime. Having enormous respect for the podvig of Lesna's abbess Ekaterina, he affectionately called her "Ekaterinushka," while the nuns of Lesna he named "my Lesnjanochke." Mother Ekaterina undertook everything with his blessing, and many of her efforts could not have succeeded without his material support. Lesna to this day keeps as a precious relic a letter from St. John addressed to one pious donor named Pelagia, in which he advises her not to hesitate to send help to the Lesna Monastery. When this holy righteous batiushka visited the Lesna community in 1899, he attracted about 50,000 pilgrims, among whom were a great number of the ill and unfortunate who believed in the power of his prayers.

It was at this time that the righteous pastor of Kronstadt and All-Russia spoke the prophetic words, "From your hive, Ekaterinushka, many swarms will be multiplied." And, in fact, around ten monastic communities sprang from Lesna in Russia, and later in Serbia the nuns of Lesna renewed or founded over thirty monasteries. In Russia, the Lesna community was visited and helped by Tsar-Martyr Nicholas and his family. In Serbia, Metropolitan Anthony (Khrapovitsky) often resided at their monastery. And when the Lesna sisterhood relocated to France, their monastery was often visited by St. John of Shanghai the Wonderworker, who for over eleven years was the hierarch of the eparchy in which the monastery was located. Lesna was also a summer residence of the former first hierarch of the Russian Church Abroad, St. Philaret (Vosnesensky), who is the archpastor most responsible for the renewal of the hierarchy of the True Orthodox Christians of Greece and the Catacomb Church of Russia.

Now with the consecration of a Serbian bishop at the Lesna Monastery, the episcopacy of the Serbian True Orthodox Church has been renewed, awakening the hopes of a greater and more serious rebirth of True Orthodoxy in Serbia. This certainly does not mean that we hope for external pomp and glitter, nor for financial power and political influence. Not at all. True Orthodox Christians know that the Apostasy is a process which cannot be stopped, and they are satisfied simply to know that those who desire their salvation still have the possibility to save themselves. The True Orthodox are used to living and worshipping modestly. It is enough for them to have a wooden hut in the mountains which they can make into a church. They are satisfied if they can meet in some believer's flat and have the divine services. For them, it is common for a priest to travel a hundred kilometers to confess and commune one family. They are used to persecution and insults, to being called fanatics and sectarians. They do not fear suffering - they only consider themselves unworthy of martyrdom for Christ.

In this struggle, the True Orthodox Christians have as examples the first Church, the the Lord's Apostles, that small group of His disciples which could all fit into the one Upper Room, a group of simple fishermen, women, and some relatives and friends of the Teacher. They also have as their examples the martyrs of the first centuries of Christianity, such as St. Ignatius the God-bearer, who, when leaving for Rome to be thrown to the lions, said, "I am the wheat of the Lord, being ground by the teeth of the beasts to be found the pure bread of Christ." Their role models are the Holy Fathers and Teachers of the Church who did not fear to confess their Orthodox Faith, like St. Gregory the Theologian, who, for example, upon mounting the episcopal throne of Constantinople, found all the church buildings of the capital in the hands of heretics, while the members of the Orthodox Church were a small and downtrodden minority, and the Arians enjoyed the support of the imperial government. Settling in the house of a relative, the saint set up one of the rooms of the house as a chapel dedicated to the Resurrection of the Lord, and this tiny house-church was large enough to hold all the Orthodox believers left in the capital city! St. Gregory totally devoted himself to the rebirth of Orthodoxy, and with the power of the word of Truth, he succeeded in bringing to his side many who had gone astray. During this work, he was full of energy and self-sacrifice. His sermons and deeds made him many enemies, who in their hatred for him made attempts on his very life many times. Through all the temptations and attacks of his enemies, however, Gregory demonstrated an indomitable will and courage of spirit, so much that he right deserves the title "confessor." Because of his personal witness, there were cast at him "as many rocks as others had received roses."

The True Orthodox today also look up to St. Maximus the Confessor, who in reply to the assertion that all were communing with the heretical patriarch, including those who had put to that point been Orthodox and of one mind with Maximus, replied, "Let the entire world commune with the patriarch - I will not commune." St. Maximus was condemned to exile. He remained Orthodox, completely alone, deserted by everyone. His sufferings lasted for seven more years. They summoned him to Constantinople, where they accused him, cruelly tortured him, mutilated him, and sent him into exile in the Caucasus, where remained steadfast until death.

The eternal ideal for the True Orthodox Serbs is St. Sava, who said, "Brothers and children, this is what I beg of you first of all, to lay all of our hopes on God and above all to keep His True Faith. For as the Apostle says, no other foundations can be laid except those laid by the Holy Spirit through the Holy Apostles and God-bearing Fathers, and that is the True Faith which was confirmed and confessed by the Seven Ecumenical Councils...For the devil has contrived many heresies in different times and eras, and many tares of the evil teaching have been sown by his servants, the leading heretics of the world, for the ruination and confusion of the True Faith, which ruination and confusion we condemn, and with them we condemn the men who invented the evil dogmas, and we abhor every shameful heresy."

The True Orthodox can also look to St. Mark of Ephesus, who on his deathbed said to his disciples:

"I say and confess this before the many honorable men who are present here, that I absolutely will not in any way accept communion with him [i.e., the Ecumenical Patriarch, who had concluded a union with the heretical Papacy at Florence], nor with his people, not in this life nor after my death, as I do not recognize the accomplished union, nor the Latin dogmas which he and his like-minded men accepted, for whose installation he occupied the first cathedra with the goal of casting out the real dogmas of the Church. I am totally convinced that the farther I go away from such, the closer I am to oneness with the Truth and the Holy Fathers, the theologians of the Church. I am also convinced that those who number themselves with such, stand far from the Truth and the blessed Teachers of the Church. Therefore I say: As I was separate from them my entire life, so now at the time of my departing from the body, I reject communion and unity with them, and I adjure and command that no one of them come near my burial, nor my grave, nor any one of our services, in the attempt to vest and concelebrate in our divine services; for that would be the mixture of that which cannot be mixed. For they must be completely separated from us, until God gives a good correction and peace to His Church."

Serbian True Orthodox Christians also hold up as examples many True Orthodox martyrs who suffered during the last century, such as St. Metropolitan Joseph of Petrograd, founder of the Catacomb Church in Russia, believing that their confession was not in vain.

They look to St. John of Shanghai, who rejected submission to the Sergianist Moscow Patriarchate, and was consequently thrown out of his church in Shanghai and forced to serve on the street. From the point of view of the Moscow Patriarchate, he lived and died as a schismatic, but God has glorified him as a saint.

The separation of the True Orthodox from Ecumenist "Orthodoxy," from the lukewarm, renovationist pseudo-Orthodoxy of this age of apostasy, can now begin to bear abundant fruit, thanks to what has now transpired in the Lesna Monastery. But the labors that await the newly-consecrated Bishop Akakije of Resava and Shumadia are very difficult:

- To organize a regular parochial life for the True Orthodox Christians in Serbia, for the sake of the complete satisfaction of their spiritual need.

- To complete two church construction projects, a monastery at Koshtunichi and the spiritual administrative center at Uteshiteljevo, which began this year.

- In due time, it is to be hoped and prayed for, the election and consecration of a worthy candidate for the Serbian TOC episcopate.

- The most difficult task, of overcoming the divisions within the Serbian TOC which appeared a few years ago, and which recently have become deeper and more hardened, due to the fact that, unnecessarily, for all too many years, the Serbian TOC did not have its own effective administration, but was ruled from abroad, a situation which created fertile ground for machinations and pitfalls, so that sometimes it seemed that the rule from Corinth and later from Athens worked precisely on the principle of "divide and conquer."

- Related to the above, the amelioration of the relationship with the Greek GOC will be a very difficult taks, but it will certainly be on of the main goals of the new hierarch, if for not other reason than the gratitude that the True Orthodox Serbs feel towards their Greek brethren.

- Furthermore, there will be the very delicate task of starting a dialogue with the various anti-ecumenical movements which have now arisen in Serbia which, though they fall short of the confession of True Orthodoxy, nevertheless in some way share our concerns and love their homeland and their traditional Faith.

- After this, there is also the task of the regularization of the legal status of the Serbian TOC in the eyes of the Serbian government, which will necessarily involve overcoming the obstacles put in our way by the Belgrade Patriarchate.

- It can safely be predicted, as well, that the newly consecrated hierarch will persist in the efforts for unity between the Greek and Russian True Orthodox Churches.

All of these, as well as all the other labors for the Church we have not mentioned, must have one purpose: to give the possibility for salvation for those who desire it. For, to use the words Archbishop Tikhon spoke at the consecration of Bishop Akakije "there is nothing more important in the world than the salvation and unity of Man with his Creator."

May God keep His zealots on the royal path of True Orthodoxy, remaining faithful to Him and His Holy Church to the end of the ages; and may He grant the new bishop, His Grace Akakije, many years! Eis polla eti, Despota!

Прва Архијерејска литургија првог Српског истински православног епископа у Србији

2011-08-29T14:32:00.002+02:00

Дочек са погачом и сољу

На празник Успења Пресвете Богородице у Кирилометодијевском манастиру у Врднику на Фрушкој Гори свечано је одслужена прва Архијерејска литургија са првим Српским Истински Православним епископом Његовим Преосвештенством Владиком Акакијем. Овом историјском догађају присуствовали су верници из готово свих крајева Србије. Они који нису могли доћи послали су своје честитке и изразе срдачне подршке.

Први званични свечани дочек Српског Архијереја одиграо се пред сам почетак вечерње службе. Уз доста присутног народа Владику Акакија су дочекале девојчице у народним ношњама са погачом и сољу. После празничне вечерње службе Владика Акакије је постригао у чин чтеца брата Јована Ристића. Празнично јутарње и архијерејска литургија посвећени Успењу Пресвете Богородице били су заиста торжествени и незаборавни. Скромни Врднички храм био је претесан да прими све мноштво људи, тако да је више од пола верног народа стајало пред улазом у храм. Владика Акакије је у својој беседи уз опис и објашњење празника поменуо и повезаност Пресвете Богородице са овим веома важним догађајима за Српску ИПЦ јер се хиротонија првог епископа одиграла у историјском Богородичином манастиру Лесни под покровом Њене две познате чудотворне иконе на самом почетку успенског поста, а прва Архијерејска литургија у Србији баш на Њен највећи празник. Пресвету Богородицу Владика је назвао највећом и најснажнијом нашом пред Богом заступницом и затраживши од Ње молитвену помоћ обратио се са истоветном молбом и верницима да молитвено подрже епископско дело које је пред њим и које захтева велику одговорност и мудрост као и труд и трпљење многобројних тешкоћа. После Архијерејске литургије уследила је трпеза љубави. После свега тога уследиле су честитке и опуштени разговори са Српским Владиком.

Нови чтец

Празнична јутарња служба

Пред почетак свете Архијерејске литургије

Архијерејска Литургија

Мали вход

Благосиљање верног народа

Испред храма са народом

Заједничка фотографија клира и дела верног народа СИПЦ са својим Архијерејем

The Serbian Church, Serbian People, True Orthodoxy, and the Greek GOC

2011-08-24T11:36:00.000+02:00

The Serbian Church, Serbian People, True Orthodoxy, and the Greek GOC

We rejoice now with great joy as the Serbian Church's episcopate has finally been renewed. The canonical hierarchy of the Russian True Orthodox Church has consecrated a Serbian bishop - Akakije, Bishop of Resava and Shumadia. The bishops of the Russian TOC are the successors of the once glorious Russian Church Abroad - a church so close to our Serbian People. Our Russian brothers, in our most difficult moments, offered unconditional help to their Serbian brothers. When we say unconditional, we mane to say that they have not the least intention of getting involved administratively with Serbian Church territory, with the organization and internal affairs associated with the rebirth of the Serbian Church. Their genuine brotherly love consists in providing the basic conditions necessary for the rebirth of the Serbian Church, of which the most important is the renewal of her episcopate. The only further involvement of the Russian TOC will be brotherly support in the sense of a good relationship between two local churches, including the very important aspect of consultation on questions of church administration, order of the Church services, and, in general, providing the wisdom already obtained through previous experience in church organization.

It is only now that one can foresee a serious period of development for the Serbian TOC, since finally there has been established a healthy foundation for canonical church order, that is, a local ruling bishop for the historically autonomous local Serbian Church. This independence is significant, if we keep in mind that it is a question of the large territory of the traditionally Orthodox Serbian people, which for many centuries has been recognized as having its own independent local Serbian Church. Unfortunately, to mar this most joyous and historical event, there has arisen opposition, approaching open enmity, on the part of the leadership of the Greek GOC and those Serbs who support the latter's stance on the question of the development of the Serbian TOC.

As is well known, the Greek GOC gave her help to the Serbian TOC at the beginning of her struggle. This help from our Greek brethren aroused no doubts of any kind, at the time, as to their intentions. Three Serbian monks from the Holy Mountain were united to True Orthodoxy at the Monastery of Esphigmenou, but only through an act of repentance. Later, these same monks sought to correct their baptisms, because at the time when they were baptized, the Serbian Patriarchate was practicing baptism only by pouring. They were directed to the Synod of the Greek GOC, and this local Church corrected their baptisms.

One of these three Serbian monks, Fr. Akakije, on his own initiative, for the love of his people and fatherland, returned to Serbia. After much time and effort, believers from the "official" Serbian Church who had stopped communing with the Belgrade Patriarchate and wanted to unite with True Orthodoxy began to gather around Fr. Akakije's cell. These believers wrote a petition to the Synod of the Greek GOC to ordain the Monk Akakije to the rank of priest for the sake of the organization of church life and the expansion of True Orthodoxy in Serbia.

After Fr. Akakije's ordination there began the renewal and rebirth of the Serbian (True Orthodox) Church. Parishes and monasteries were established throughout Serbia. Fr. Akakije received little help from the Greek GOC, in that for over eleven years not one bishop or clergyman visited Serbia to support him, though he was even suffering persecution from the official Serbian church, which publicly anathematized him and declared him a dangerous sectarian. Meanwhile, through the efforts of Fr. Akakije, a few more clergymen were ordained for Serbia.

At this point, however, there appeared the first internal problems, as there was no clearly defined church government, even in the sense of the presence of an episcopal epitropos. Bishops from Greece increasingly claimed the right to rule the Serbian clergy and flock in Serbia from a thousand kilometers' away, without, of course, knowing the situation in Serbia. The Greek church leadership very subtly but steadily reduced the authority of the first struggler for the renewal of True Orhtodoxy in Serbia, Fr. Akakije, along with his co-strugglers on the battlefield for the rebirth of the Serbian Church and her interests.

In the meantime, an Administrative Council of the STOC was established - again through the efforts of Fr. Akakije - consisting of the clergy and lay representatives of the parishes and monasteries, which was intended to be the temporary ruling body of the STOC until it had its own episcopate. This Administrative Council, headed by Fr. Akakije, sent several pleas to the Synod of the Greek GOC to inform them that the situation in Serbia was unbearable and ruinous, and that the ordination of a Serbian bishop for the Serbian Church's needs was urgent. The Greek hierarchs turned a deaf ear to the Serbs' pleading, and the situation in the Serbian TOC became worse.

Soon a division appeared in Serbia, caused by a faction who, because of some personal disagreements with Fr. Akakije, completely submitted themselves to the hierarchy of the Greek Church, in the sense that they no longer regarded themselves as belonging to the Serbian Church but to the Greek Church on the territory of Serbia. As part of this mentality, they began to declare the Greek Church's temporary help to the Serbian Church as constituting the permanent and lawful authority of the Church in Serbia.

On the other hand, the clergy, monastics, and faithful loyal to the Serbian True Orthodox Church, all of whom consider themselves members of the Serbian Church, and who are fighting for the interests and progress of their Church, stood behind Fr. Akakije, advocating that he become the first Serbian TOC bishop, as he is the one most responsible for the appearance and spread of True Orthodoxy in Serbia. In response to this oft-repeated request of the STOC faithful, instead of the help requested there came rumors and slanders spread in Serbia on the basis of episcopal authority (from Greece). It was said that Fr. Akakije was proud, deluded, ambitious, and disobedient to his bishops. The battle for the interests of the Serbian Church was characterized as nationalism and disobedience to the lawful (i.e., Greek) bishops.

Thus, following the policy of "divide and conquer," the Greek hierarchy frightened and confused the Serbian faithful, biasing certain of them against Fr. Akakije and creating ever deeper divisions among them (who historically were already often in disagreement), thus cleverly reinforcing their claim that they needed to rule the Serbs because the Serbs could not rule themselves.

Obviously, the clergy, monastics, and faithful united in their devotion to the Serbian TOC had very little chance in such an unequal fight - not being bishops themselves, how could they oppose the statements and wishes of a single bishop, much less an entire synod, no matter how canonically and morally justified their position was? The Greek hierarchy, naturally being well aware of this, would not give the Serbs their own bishop who would firmly represent the interests of the local Serbian Church. Indeed, there were hints that the Greek hierarchy was ready to consecrate a bishop for the Serbs, but only on the condition that he be totally dependent on the Greek Church. He would certainly be from the ranks of the Serbs who were absolutely loyal to the Greek Church and supported her pretensions to rule the Serbian Church. But how is it possible for a True Orthodox Serb to take this position?

At first, the intentions of the Greek church leadership did not come to the surface. It seemed as if all was in perfect order, that is, that the Greeks were demonstrating to us Serbs sincere brotherly help in giving us the possibility to join True Orthodoxy, ordaining priests for us, and giving us holy myrrh and antimensia, while respecting our fully belonging to the Serbian Church. But later, and especially recently, an unacceptable - for us incomprehensible - and even insulting stance has taken the place of this earlier attitude. This stance is based on the theory that with the fall of the Serbian Patriarchate's hierarchy into the heresy of ecumenism, the Serbian Church has disappeared from the face of the earth, and that the Serbian people and the geographical-jurisdictional, canonical territory of the local Serbian Church is now open missionary territory like the once-unenlightened lands of Australia and America.

Thus the Greek GOC leadership came to view the Serbian TOC not as the local, historical Serbian Church, but as one more small administrative addition to an undifferentiated exarchate of the GOC over all of Eastern and Western Europe. In this light, the cessation of communion by the True Orthodox in Serbia with the Belgrade Patriarchate was deemed by the Greek GOC leadership as constituting the Serbs' departure not simply from heresy but from the Serbian Church herself, and entry into the ranks of the faithful of the Church of Greece. The assistance of ordaining priests was used to submit the Serbian Church to the Greek hierarchy: not only did they not these ordinations as help to the Serbian Church, but they even regarded this as creating the Serbian Church anew from the foundations.

(How far these ambitions are from true help was only clear to us recently, after the consecration of our bishop at the Lesna monastery. The idea that giving brotherly help should be used to assert such uncanonical claims is completely foreign to the Russian TOC bishops!)

What kind of success and progress could have been expected for the Serbian TOC under such conditions as those outlined above? Very few
Serbs are prepared to accept that the traditionally Orthodox Serbia must be re-enlightened with the Light of Christ by the Greek Old Calendarists (already divided among themselves), and that the Serbian Church, as a branch or mission from the Greek Church, must be totally dependent on the Greek hierarchy for an indefinite period of time. When such Greek proclamations were given to the Serbian clergy and faithful, and they - quite naturally - protested, they were immediately labeled as disobedient.

Thus further discussion with the Greek GOC leadership became simply impossible, and we turned for help to another local Church, one which could understand and support our aspirations and steadfast stance in regard to the Serbian Church.

Our justifiable - indeed long overdue - action, however, has now been labeled a "schism." In this critical moment of enacting and realizing the historical decisions on which the Serbian TOC's future totally depends, the Greek GOC leadership has decided to commit a major act of intimidation and aggression against the Serbian faithful, frightening and manipulating the uninformed with threats of damnation due to the great sin of schism, which even the blood of martyrdom cannot wash away. What in the world does the Greek GOC leadership hope to accomplish with this terrible abuse of their episcopal authority? Is it really so important to maintain their power in Serbia, even at the cost of hardening the split among the Serbian faithful? This is really incomprehensible.

Thus we True Orthodox Serbs are accused of schism. We wonder: where did this schism happen? Our decision to leave the temporary administrative governance of the Greek GOC synod was taken after numerous attempts, over many years, to clarify the matters of church governance outlined above. This decision was made only when we realized that it was impossible for us to agree with the Greek GOC leadership about the status, organization, and even basic best interests of the Serbian TOC. We also clearly stated our firm intention that our action does not constitute a severance in sacramental communion between our two local Churches. In response, it seems, all we are to expect is to be bombastically labeled a schism.

Why? Why does the Greek GOC leadership not care about the true progress of the Serbian TOC but only wants to rule her? On the basis of what historical or canonical precedent do the Greek hierarchy persist in their desire to prop up their artificially constructed authority over the historically Orthodox Serbian land and Serbian Church? They have descended to unworthy ad hominem arguments to support their insupportable position, accusing Fr. Akakije of creating a personality cult around himself, and denouncing the supposedly decisive influence of Vladimir Moss, who - it is claimed - "ruined" the previously idyllic relationship between the benevolent Greek GOC leadership and their happy little Serbian brothers. As if the Serbs themselves had been previously completely unaware of their own traditions, ancestors, and glorious history from the very time of St. Sava and his struggle for an independent local Serbian Church, and began to disagree with the policy of the Greek GOC leadership suddenly and unexpectedly, due solely to some outside influence! This is ridiculous.

Nowhere in the current apologetic from the Greek GOC leadership do we read the least hint of their taking any responsibility upon themselves for the unhappy situation which came to exist in Serbia under their rule. Nowhere do we detect the least interest in understanding or least attempt to understand the objections which the Serbian TOC defenders had to an imposed foreign administration over the Serbian Church which unexpectedly transformed brotherly help into the annulment of the Serbian Church and her forcible takeover.

From a canonical point of view, this situation - the fall of one local church into heresy and the petition of a few monks and believers of the widowed church for help from another local church - is not simple. According to the canons, this situation is not easily resolvable, that is, different interpretations are possible, well-intentioned or not, depending on the stance one wants to defend. In our present situation we observe that there are two points of view: one from the angle of the widowed church, and the other from the angle of the local church which offered her widowed sister help. The widowed church has a contestable canonical basis to invoke her ancient rights and to maintain her independence. The local church, however, which gave the widowed sister help is now insisting that the church which sought for help is now irreversibly subordinated to her. The eighth canon of the Third Ecumenical Council says the following: The same rule shall be observed in the other dioceses and provinces everywhere, so that none of the God-beloved Bishops shall assume control of any province which has not heretofore, from the very beginning, been under his own hand or that of his predecessors. But if anyone has violently taken and subjected [a province], he shall give it up; lest the canons of the Fathers be transgressed; or the vanities of worldly honor be brought in under pretext of sacred office; or we lose, without knowing it, little by little, the liberty which Our Lord Jesus Christ, the Deliverer of all men, hath given us by His own Blood.

From this it is already clear the Greek GOC does not have the canonical right to take over the territory of the Serbian Church, much less such moral rights before the Serbian Church and people. On the basis of our petition for help, the Greek Church had the right only to set up a temporary governance over our widowed Serbian Church and to ensure the establishment of a Serbian bishop for the Serbian people as soon as possible. Unfortunately, this did not happen, and the temporary governance stretched out for fifteen years, during which there occurred between the Serbian clergy and flock exactly what the 74th canon of the Eight Local Council of Carthage warned of:

“… however it has happened that these bishops, who should have preserved love among the people and facilitated the choice of a new bishop, only for the sake of their own personal interests provoked disorder and fed quarrels in order for the church to stay without a permanent bishop, so that they could be in authority for as long as possible. In order to prevent such misuse, the Carthaginian fathers forbid a bishop to be in charge of a widow church for longer than a year, and if during that time he does not succeed to put in order everything necessary, a new bishop must be put up; the canon orders that the bishop should be removed from this rule and that a new bishop should be elected. “ (Canons of the Orthodox Church, Bishop Nikodim Milash, Novi Sad, 1896)

Knowing this, we asked to change the bishop temporarily in charge of Serbia, but the Greek GOC synod - intentionally or not - exhibited no understanding for our request.

After the Serbian Church's attempts for many years to free herself from just such unjust treatment (as described in the canon cited above), which provoked division and greatly impeded the progress and development of the Serbian Church, we were forced to take more decisive measures for the renewal of the whole canonical structure of the STOC which necessitated departing from the temporary administrative governance of the Greek GOC and seeking help from another canonical True Orthodox synod. There was no other choice, for the continuation of this uncanonical and morally unjust treatment of the Serbian Church by the Greek would cause the STOC unforeseeable, harmful consequences. Thus no kind of schism is in question here. The part of the clergy and flock of the STOC which remained loyal to the heritage of the Serbian Church and "Svetosavlje" continued to fight for the interests of the Serbian Church. This decision in no way necessitates the destruction of brotherly relations with the Greek GOC or even with those Serbian clergy and faithful who remain under the rule of the Greek synod and its policies, unless these latter parties choose to destroy these relations with us.

Thus, if a schism arises here, it is being caused by those who have chosen to label this event as a schism, for it is they who sow discord and confusion among the Serbian flock. The reaction of the Greek GOC leadership to this turn of events has heightened our concern, because it confirms what we have asserted previously: they really do consider the Serbian Church, clergy and faithful, as members of the Greek Church's jurisdiction. This was confirmed by the possessive statements of the Greek bishops during their dialogue with the RTOC, during which the Russians were told to stay out of their (the Greeks') territory - i.e., Serbia!

Of course, the Russian bishops understood the alarming and inescapable situation in which the Serbian TOC had found itself. Sacrificing union with the Greek GOC, they stretched out a hand of brotherly help to the Serbian TOC, and with this act they finally solved a problem which had lasted more than a decade. The Greek GOC are not accepting this turn of events, and they deny the right of the Russian Church to help the Serbian Church, because they do not consider them the Serbian Church but rather their missionary territory.

We wonder, with what right do they claim this, even if we accept the absurdity that once again the Greeks are enlightening the Serbian people? What Greek missionary came and labored in the vineyard of the Serbian Church over the past fifteen years? What Greek took even one step among the Serbs and for the Serbs? Who suffered the humiliations from the Belgrade Patriarchate? We know that for eleven years no one from the Greek GOC synod visited the suffering believers in Serbia!

Financial help from Greece - which is loudly spoken about and put forward as one argument why we Serbs are dependent on the Greeks and have no right to leave their administrative rule - has been truly inconsequential considering in what conditions the Serbian TOC actually exists. This financial help has arrived in the same quantities from other jurisdictions and even from individuals in World Orthodoxy. Involuntarily the question arises: did the Greeks help the Serbian Church only in order for her to be under their rule? The New Calendar Greek Church constantly gives financial help to the Belgrade Patriarchate without demanding its submission to their rule. Is this submission a criterion for one church to help another or not?

We have been told that our exit from under Greek administrative rule means the end of friendship and help: "You will lose your friends and no one will help you anymore..." Where is their genuine brotherly love for us, which we True Orthodox Serbs still cherish for them? Does this mean that we Serbs are only their good friends as long as we are submitted to the Greek GOC? Is the progress of the Serbian TOC not also their joy as well as ours? We hope that the irrational resentment exhibited from the side of the Greek GOC is temporary and that their sharp words spoken and shot at our hearts are only an involuntary and short-lived reaction. Although such positions and statements of our Greek brothers, like those of their Serbian followers, have caused much harm and hurt us, we will not harbor hard feelings, but will wait with patience for them to become more sober, praying to the Lord of all to sow brotherhood, mutual love, and understanding between us.